Berzica Blog

U nekoliko prethodnih tekstova pokušali smo da vam predstavimo neke freelance profesije koje se u našoj zemlji nalaze tek u razvoju. Kao što ste i primetili, na ovim prostorima mali broj profesionalaca uspeva da se otisne u freelance vode i to upravo iz tog razloga što, kod nas, takav način rada većini predstavlja samo dodatni posao, a pojedincima čak i nuždu jer ne mogu da nađu zaposlenje u nekoj stabilnoj firmi. Neke profesije ipak dozvoljavaju maksimalnu i sigurnu smostalnost u radu, ali ipak postoje i one sfere rada koje još uvek nisu došle do tog stepena razvoja kod nas.

Rad u medijima je tipičan primer. Velik broj novinara, naročito onih mlađih koji osećaju da ih sistem rada u našim medijskim kućama na neki način koči, voleo bi da se osamostali i da svoju novinarsku karijeru sagradi u sopstvenim uslovima. Koliko njih je zapravo uspelo u tome, na žalost, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. U svakom slučaju, freelance novinarstvo u našoj zemlji je tek u začetku, a šta na tu temu imaju da kažu mladi profesionalci, otkrićemo vam u par narednih tekstova.

Ove nedelje, rešili smo da vas upoznamo sa jednom mladom novosadskom novinarkom.

Jovana Zdjelarević ima 25 godina i živi u Novom Sadu. Završila je u Karlovačku gimnaziju, a prošle godine je diplomirala Žurnalistiku na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Za vreme studija radila je kao novinarka za studentsku emisiju „Dekodiranje“ koja je bila fakultetske produkcije, a emitovala se na RTV Vojvodina. To je bilo njeno prvo iskustvo, trajalo je godinu dana, a uporedo sa tim je počela da radi u novosadskom Dnevniku u redakciji gradskih vesti, takozvane „Novosadske hronike“. Kratko vreme je radila i na jednoj novosadskoj radio stanici, tako da se za ovu mladu novinarku može reći da ima iskustva u sve tri vrste medija.

U daljem delu teksta, prenosimo vam razgovor sa Jovanom, u kom nam je prenela neka svoja razmišljanja, iskustva i stavove vezane za status freelance novinara u Srbiji i novinarstvu kao profesiji uopšte.

Kako uspevaš da uskladiš više poslova istovremeno?

S obzirom na to da se novinarstvom bavim relativno kratko, neke tri godine, još ne mogu da definišem koji medij mi najviše prija, ali najduže radim kao novinarka u štampanim medijima i u pisanju imam najviše iskustva.

Trenutno radim u „Novosadskoj hronici“ i pišem za mesečnik „Vojvođanski magazin“.

Naime, pošto se u hronici bavim uglavnom svakodnevnim problemima sugrađana, kao i temama koje su vezane za grad, uglavnom pišem vesti i izveštaje, dakle informativne žanrove koji u osnovi ne zahtevaju puno kreativnosti, jer su kao novinarski žanrovi definisani kako u formalnom, tako i u sadržinskom smislu. Sa druge strane, članci koje pišem za „Vojvodjanski magazin“ ne samo da mi dopuštaju kretivnost u pisanju, već je to jedan od neophodnih uslova koje svaki novinar mora da ispuni kako bi pisao za magazin tog tipa. Dakle, tekstovi imaju neki moj lični pečat i odlikuju se mojim stilom pisanja.

Koju situaciju ili koji konkretan anagžman iz dosadašnje karijere bi opisala kao najdraži ili najinteresantniji?

Najinteresantnije mi je bilo raditi za emisiju „Dekodiranje“ jer to je bilo moje prvo novinarsko iskustvo, a pored toga, radila sam sa svojim kolegama sa fakulteta i dragim prijateljima, što je bilo naročito prijatno. Radili smo jako profesionalno jer su nas tako učile i usmeravale urednice, inače asistentkinje na fakultetu. Našem poslu  smo pristupali vrlo ozbiljno, iako smo se mahom bavili temama za mlade, a pri tom smo zastupali isti vrednosni sistem nekog građanskog društva uz poštovanje prava i sloboda pojedinaca i mislim da na svaki taj prilog mogu da budem ponosna. U tom periodu sa naučila šta je disciplina, odgovornost, timski rad, šta je organizacija, kolegijalnost i strpljenje. S druge strane, tad sam po prvi put osetila nervozu prilikom obavljanja posla, ali tako i  zadovoljstvo koje se javlja kada slaviš prvi rodjendan emiisje u čijem stvaranju si aktivno učestvovao. U to vreme sam imala dvadeset godina i bila sam jako ponosna na taj posao.

Koje su, po tvom mišljenju, mane tog posla i na koji način se one mogu savladati?

Što se vremena tiče, dnevno novinarstvo zahteva puno radno vreme i svaki dan treba napisati nekoliko različitih tekstova. Ovakav tip posla je dosta dinamičan i primorava te da se trudiš da ti ne bude dosadno, iako, istinu rečeno,  teme nisu vrhunac inspirativnosti. Zato to nadoknađujem u tekstovima koje pišem za „Vojvođanski magazin“. Kvalitetna organizacija je najvažnija, a pored toga i dobra komunikacija sa ostalim kolegama od kojih zavisi tvoj tekst, fotoreporterima i urednicima, jer na kraju sve pohvale i kritike dobijaš ti, čije ime stoji pod tekstom. Ostali članovi tima koji učestvuju u čitavom procesu ipak ostaju nepotpisani.

Kad bi bila u situaciji u kojoj bi mogla da biraš između freelance poslovanja ili zaposlenja u nekoj firmi, šta bi bio tvoj izbor?

Mislim da u Srbiji ne postoji freelance novinarstvo u pravom smislu te reči. Zapravo, ono što bi kod nas moglo da predstavlja freelance novinarstvo, mi nazivamo „tezgarenjem“. Dakle, pošto nikome nije dovoljna jedna plata ili honorar koji dobija radeći u samo jednom mediju, ljudi često traže dodatne izvore novca, pa tako dolaze u situaciju da rade nekoliko poslova istovremeno. To je u redu kad si mlad, kad imaš snage i volje i pun si entuzijazma, ali moje mišljenje je da porodičnim ljudima koji pored posla imaju milion drugih obaveza, nije najlepše kad iz jedne redakcije idu kući kako bi pisali tekst za drugu. Ja nisam udata i živim sama, tako da je svo moje vreme podređeno samo mojim ličnim potrebama, obavezama, kao i neophodnom odmoru i zabavi, jer imam slobodu da život organizujem onako kako meni ogovara. Naravno, kad je  u organizacionom smislu sve kako treba, stižem da napisem sve što se od mene ocekuje i da sve predam u roku.

U Dnevniku dobijam redovnu platu iako tamo nisam stalno zaposlena, već radim kao honorarac. Isti slučaj je i sa „Vojvodjanskim magazinom“, s tim što je tamo situacija  neizvesnija – ne postoji fiksna plata, već koliko tekstova, toliko i novca. Samim tim što moji tekstovi u tom magazinu ne izlaze redovno (ponekad se desi da mi u jednom broju ne izađe ni jedan tekst, a u sledecem čak tri), od tog medija nemam ustaljena primanja, pa mi je samim tim i teško da organizujem svoje lične troškove.

Mislim da je, u ovim okolnostima, baviti se pravim freelance novinarstvom potuno neisplativo, iz prostog razloga što ovde ne postoji takvo tržište. Freelance podrazumeva da ti, kao samostalan novinar, sam nalaziš teme o kojima ćeš pisati i isto tako sam od njih praviš priče, bilo u pisanoj formi ili u formi radijskih i televizijskih priloga ili emisija. Da bi napravio jedan tekst, svakom ozbiljnom novinaru je potreban određen izvor novca kako bi potkrepio troškove koje svaka reportaža nosi sa sobom – pod time se podrazumeva odlazak na teren, snimanje intervjua diktafonomi ili nekim drugim tehničkim sredstvom i sl. Kad je u pitanju televizijsko novinarstvo, obavezna je kamera, a pored nje u igri su i mašine za pregledanje materijala, usluge montažera, kao i ostale stvari koje su neophodne prilikom pravljenja reportaže. To su sve izdaci koji su neophodni za stvaranje krajnjog proizvoda za kojeg ne postoji garancija da će ga neko kupiti. Najveća mana freelance novinarstva je upravo nedostatak stalnog izvora novca, s obzirom na to da se  određena svota novca na početku mora uložiti, bez obzira na to da li će kasnije ona biti nadoknađena ili ne.

Kad bih imala izbora, verovatno bih odabrala da radim kao freelancer, jer sam mlada, imam snage i energije i imam ideje koje ne mogu da ostvarim u ovakvim uslovima (tj. postojećim redakcijama). Mislim da bih tako više naučila i stekla mnogo više iskustva i verovatno bih se brže formirala kao novinarka i profesionalka. Ali, nakon nekoliko godina kad bih imala porodicu i druge obaveze, mislim da bih više stremila ka nekom redovnom poslu koji je stalan i siguran, jer bih u tom  slučaju morala da vodim računa ne samo o sebi već i o drugima. Dakle, u ovom trenutku bih najradije radila kao freelancer, ali pretpostavljam da bih se posle izvesnog vremena umorila od takvog načina života i počela da tražim stalan posao u nekoj ozbiljnoj redakciji.