Daniel Farkaš je jedan od retkih profesionalaca koji su se u freelance vode upustili u ovo, blago rečeno, nestabilno vreme. Po struci je programer i tim poslom se bavi već deset godina. Ipak, kao freelancer radi tek nešto više od godinu dana i može se reći da je zadovoljan svojim izborom i da ni najmanje ne žali zbog te odluke. Kako je došlo do takve velike promene i šta je Daniela navelo da krene ovakvim putem, otkriće vam intervju koji smo napravili sa njim.

Koliko dugo se baviš svojim poslom i da li si obrazovanje stekao upravo u toj struci?

Na fakultetu sam stekao zvanje diplomiranog informatičara. Deset godina radim kao programer, sa fokusom na internet i programski jezik Java. Volim da kažem da nisam akademski građanin nego zanatlija, jer je programiranje u principu mnogo više skup stećenih veština i iskustava iz prakse, nego nekakva teorija. Ovo je bitno napomenuti, jer su studije onakve kakve sam završio korisne uglavnom kao gimnastika za glavu, zahtevi klijenta mi se nikada nisu poklopili sa nečim što sam učio na fakultetu. Diploma je korisna kao dokaz da čovek ima kapacitet da nauči, ali nije garancija da je dobar programer.

Dugo si radio u većoj firmi. Koje su prednosti, a koje su mane takvog rada?

Java kao platforma za internet rešenja je orijentisana na komplikovanije i zahtevnije sisteme, sa puno biznis logike, osetljivim informacijama i velikim bazama podataka, što profiliše kako klijente, tako i “izvođače radova”, tj. programere. Tržište je manje od onog klasičnog “izrada websajta za 50 evra”, ali specijalizovanije, profesionalnije, stabilnije, i, mora se reći, konzervativnije. Iz tog razloga je mnogo lakše dobijati projekte kao firma nego kao pojedinac. Početnicima je nemoguće da budu samostalni, jer se opipljivi rezultati očekuju od prvog dana, ne postoji prazan hod za učenje. Zato je čest model poslovanja otvaranje agencije koja okuplja programere, stvara timove, menadžment se bavi prodavanjem njihovih usluga i služi kao veza. Programeri se posmatraju kao “resurs”, i iznajmljuju klijentima. Prednost takvog načina rada je veća sigurnost, zaštićenost radnika, jer dobar deo netehničke komunikacije preuzimaju ljudi koji su za to i obrazovani, mogućnost za usavršavanje u usko specifičnim oblastima, rad na zaista velikim projektima za velike klijente. Među mane spada to što ne postoji sloboda u biranju tipa projekta i tehnologije, rad u korporativnoj atmosferi sa fiksnim radnim vremenom, u velikim zajedničkim kancelarijama, sa krutom hijerarhijom i pravilima ponašanja, obaveznim druženjima zaposlenih posle radnog vremena, i u principu, manja fleksibilnost u svemu.

Kad i kako si počeo da se baviš freelancingom? Šta je to konkretno uticalo na tvoju odluku da počneš samostalno da radiš?

Freelancing je došao spontano, male programerske agencije su pre desetak godina bile u povoju, teško se putovalo, projekti su se teže dobijali, tako da nisu mogle da garantuju stabilnost radnog mesta i plate. Već posle godinu dana rada u firmi, na jednoj od takvih neplaćenih pauza između projekata sam jednostavno potražio još neki posao. Posle toga sam imao nekoliko faza rada u firmama (uvek su to bile agencije koje su me iznajmljivale krajnjim klijentima), a zatim je krenula faza u kojoj sam to radio samostalno. Posao u mojoj struci je dosta dinamičan. Rad za jednog klijenta obično nije duži od nekoliko meseci, jer se za njih radi neki konkretni sajt, sistem za administraciju ili nešto slično, tako da se dešava da čovek nekoliko puta godišnje potpuno promeni radno okruženje, kolege, tehnologiju u kojoj programira, pa čak i grad u kojem živi. To nije za svakoga, ali onaj koji može tome da se prilagodi ima mogućnost da svoje usluge ponudi i kao pojedinac, jer u principu nema velike razlike između ta dva načina rada, osim u administracijskom smislu. Meni lično takve promene odgovaraju, jer na višegodišnjim projektima se dešava da se osećam stešnjeno, rutina mi brzo dosadi.

Da li si zadovoljan novonastalom situacijom i svojim izborom?

Trenutno sam samostalan više od godinu dana i uopšte se ne žalim. Posla ima onoliko koliko želim, mogu da biram projekte po tome koliko su mi interesantni, zarađujem više jer nema posrednika, imam veću slobodu oko organizovanja svakodnevnih obaveza. Imao sam godišnji odmor od četiri meseca jer sam rešio da mi je potrebno da se stvarno odmorim, da putujem i zaboravim na računar na neko vreme.

Relativno si „svež“ freelancer i verujemo da će naše čitaoce najviše interesovati na kakve probleme nailaziš tokom rada i na koji način se boriš sa njima. Da li ti je mnogo teže da se suočiš sa svim ovim izazovima sad kada radiš sam?

Bez firme između mene i klijenta prisiljen sam da se bavim i poslovima kojima se inače ne bih bavio, kao što su razna sastančenja, administracija i finansije. Takođe, pošto sam samostalan, ponekad sam prisiljen da klijentima izlazim u susret i odrađujem i stvari koje mi nisu u užem krugu interesovanja, dok bi u firmi to možda radio neko drugi, stručniji u toj oblasti. Odnos sa klijentom je ličniji, i moram biti fleksibilniji, što ponekad, zbog vremenske razlike, podrazumeva i noćne telefonske razgovore, rad vikendom i praznicima, čekanje da neko drugi završi svoj deo posla a da nemam nikakvu kontrolu nad tim. Razlika postoji, i od karaktera konkretne osobe zavisi kakav način rada joj najviše odgovara. Znam ljude koji bi radije predavali informatiku u školi za višestruko manju platu nego programirali, i to je sasvim u redu.

Šta ti se najviše dopada kod freelance poslovanja?

Fleksibilno radno vreme, mogućnost da sam odlučujem o vrsti i količini posla koju preuzimam i ceni koju naplaćujem, te manja količina formalne korporativne komunikacije za koju smatram da je u najvećoj meri neproduktivna. Rad od kuće mi omogućava da nisam vezan za lokaciju sa koje obavljam posao, kao i da sam u mogućnosti da u pauzama mogu da se bavim čime god hoću, od pranja sudova do odlaska na pijacu. Uglavnom je bitnije da se posao uspešno obavi nego da li sam sedeo za računarom punih osam sati. Uzajamno poverenje je neophodno, ali se u suštini zna koliko jedan čovek može da uradi u datoj jedinici vremena, tako da nema bezvlašća, ali ni krutosti kao u firmi.

Imaš li neka negativna iskustva?

Glavni problem za freelancere je to što su slabo pravno zaštićeni. Naplata odrađenog posla ume biti izvor nervoze. Postoje klijenti sa kojima je lako sarađivati, koji poštuju programera i plaćaju čak i kada projekat gubi novac. Ako je programer svoj posao obavio korektno, ono što se dalje dešava sa sajtom koji je napravio ne bi trebalo da ima veze sa njim, ali neki klijenti imaju problema da to razumeju. Programeri ponekad, u želji da ne komplikuju proceduru i što pre dobiju posao, ne insistiraju na potpisivanju bilo kakvog ugovora, ali čak i kada ugovor postoji, često je veoma nepraktično podizati tužbu s obzirom da su klijenti najčešće iz inostranstva. Još jedna zamka rada od kuće je i potencijalno pretrpavanje poslom zbog loše organizacije ili prevelike ambicioznosti, predugo sedenje za računarom i izolacija od ljudi, jer ne postoji potreba da se ide u kancelariju. Rekao bih i da su freelanceri izloženiji programerskim profesionalnim oboljenjima, jer često, doduše svojevoljno, rade više nego što bi u firmi, manje se čuvaju, manje obraćaju pažnju na zdravstvenu zaštitu jer bolovanja nisu plaćena. Jedna od dobrih ideja bi bila i da država povede više računa o freelancerima, što će se verovatno desiti kada shvate koliko nas ima i koliko možemo biti bitni. Trenutno smo nekako na margini, ni legalni ni ilegalni, bez ikakvog uticaja na bilo šta. Po ozbiljnijim državama vlasti formiraju kancelarije sa svom neophodnom infrastrukturom koje su potpuno otvorene, tako da freelanceri mogu slobodno da dolaze i rade u boljim uslovima nego kod kuće, da sarađuju i uče jedni od drugih, da se organizuju i razvijaju. Ovde smo još uvek neka vrsta alternative, što je na neki način simpatično, ali često i nepraktično.

Opiši u kratkim crtama svoj radni dan.

Trenutno radim za kanadskog poslodavca, tako da mi je radno vreme blago prilagođeno njihovom. Neophodno je da se preklapamo bar malo, zbog lakše komunikacije. Počinjem od deset, uglavnom imam zadatke o kojima smo se dogovorili prethodnog dana. Radim u timu sa ljudima odavde, tako da smo uglavnom sve vreme u kontaktu preko interneta. Oko četiri popodne se čujemo sa ljudima iz Kanade, analiziramo urađeno, planiramo dalje korake. Ako sam radio bez većih prekida, završavam oko šest, nekada se radi i duže, ako je neka gužva, ili ukoliko sam pravio veće pauze u toku dana. Nemam klasičnu pauzu za ručak i slično. To mi nije ni potrebno jer mogu da jedem kod kuće ili odem do ćoška da kupim nešto kad god poželim.

Da li imaš veliku konkurenciju i kakav je tvoj odnos prema tom pitanju?

Konkurencija, u klasičnom smislu te reči, među programerima ne postoji. Svako od nas ima svoje sklonosti, ambicije i znanja, a poslovi se dobijaju isključivo na osnovu toga. Ako, na primer, ne dobijem neki određeni projekat, moj stav ostaje da on ni nije bio za mene, i nemam ništa protiv osobe koja ga je dobila. Da je posla manje i kada ne bih bio siguran da ću dobiti neki drugi posao vrlo brzo, verovatno bih više brinuo o tome. Ovako, apsolutno podržavam svakog programera, čak ohrabrujem ljude bez posla, zaglavljene sa nekom neisplativom diplomom da, ako imaju sklonosti, pokušaju da nauče jednostavnije stvari. Programeri u ovom trenutku imaju tu sreću da posla uvek ima za one koji žele i umeju da rade.

Da li bi se ikada upustio u partnerstvo sa nekim drugim freelancerom i da li bi, i pod kojim uslovima, ponovo radio u nekoj većoj firmi?

Već sam imao iskustva sa radom u timovima sa drugim freelancerima, mada to nisu bila prava partnerstva, jer najčešće nisam imao slobodu da biram sa kim ću raditi, jer su nas klijenti okupljali. Opet, uvek imam slobodu da poslodavcu koji ima poverenja u mene predložim ljude za saradnju. Partnerstvo između dva ili više freelancera ima smisla, zbog dobijanja većih projekata, stvaranja ozbiljnije reputacije i pokrivanja većeg broja oblasti nego što bi to jedan čovek mogao, samim tim i bolje konkurentnosti. Kod nas su takva freelance partnerstva ili prerasla u firme ili su neformalna i kratkotrajna, nekakva sredina je retkost, i uglavnom posledica prethodnog prijateljstva. Što se tiče mog rada u nekoj većoj firmi, tu opciju nisam potpuno otpisao, ali su trenutno šanse prilično male. Sloboda koju ovako imam nema cenu. To što bi mi neko plaćao zdravstveno osiguranje i radni staž nije baš velika stvar, posao bi morao da bude zaista izazovan i perspektivan da bih rešio da menjam ovo što sada imam.

Ukoliko ste mislili da se osloboditi od ustaljenog načina rada i preći u freelance tokove nije lako, nadamo se da smo vas u našim prethodnim tekstovima bar u nekoj meri uverili da to nije potpuno neizvodljivo, te da se uz dosta truda i volje tako nešto može postići čak i na ovim prostorima.

Iako smo se do sada u našim tekstovima uglavnom bavili pojedincima koji su se u potpunosti (ili makar honorarno) okrenuli freelance načinu rada, ovaj put vam predstavljamo jedan poseban vid „profesionalnog osamostaljivanja“ i nešto što kod nas nije baš ustaljena praksa – izdavanje nezavisnog časopisa.

Udružiti se sa timom entuzijasta i na tržištu prepunom komercijalnih, najčešće licencnih izdanja časopisa koje mahom objavljuju velike medijske firme, zvuči praktički neizvodljivo. Ipak, u svetu je u poslednje vreme nezavisno izdavaštvo počelo zaista da cveta. Nesvakidašnji pristup materiji kojom se ovi časopisi bave, kao i sloboda u izražavanju kakva se teško postiže u mejnstrim izdanjima, neka su od onih karakteristika koja su im svakako otvorila vrata ciljnog tržišta i tako pridobila određen deo publike. Ono što ovakva izdanja neretko karakteriše su originalna dizajn rešenja, kao i njihov celokupni vizuelni sadržaj, a neki od njih se bave i onim temama koje se uredništvima komercijalnih časopisa čine dosta riskantnim.

Osnivanje sopstvenog časopisa nikako nije lak posao. Sprovođenje osnovne ideje u delo zaista je kompleksan proces. Prvi i osnovni korak je napraviti solidan koncept izdanja koji će zapravo odrediti smer u kom će se časopis razvijati. Posle toga treba odrediti sadržaje istog, pa zatim i sastaviti tim odgovornih i sposobnih ljudi koji će u svakom momentu biti na nivou zadatka. Ipak, najveći problem s kojim se suočavaju kako oni komercijalni, tako i nezavisni časopisi, svakako je činjenica da svaki od njih ima određen rok trajanja. U poslednje vreme, ekspanzijom izuzetno pristupačnih elektronskih medija koji su u stanju da zadovolje potrebe čitalaca gotovo svih profila, najveći problem je postao nedostatak zainteresovanih oglašivača koji su voljni da sarađuju sa štampanim medijima. Upravo se iz tog razloga osnivanje nezavisnog časopisa (naročito na ovim prostorima) smatra vrlo hrabrim i riskantnim potezom. S druge strane, sigurno svako od vas ima bar jedan najdraži domaći časopis koji ste redovno pratili, a koji je odavno već ugašen i koji vam poprilično nedostaje i zato će neki od vas uvek biti voljni da pruže šansu nekom novom zanimljivom izdanju.

Šta na tu temu ima da kaže naša ovonedeljna sagovornica Biljana Kovačević, između ostalog, možete pročitati u ostatku teksta.

Biljana je urednica porodičnog „uradi sam“ časopisa Kućne majstorije koji izlazi na svaka dva meseca. U  svakom izdanju ovog časopisa, koji broji 64 strana visokog kvaliteta štampe, zastupljeni su razni drveni projekti, ukusni recepti, kao i deo o uređivanju bašte.

Biljana, reci nam kako je nastala ideja za osnivanje časopisa?

Pre osnivanja Kućnih majstorija smo uvideli nedostatak „uradi sam“ časopisa na našem tržištu, koji će biti namenjen ne samo prekaljenim majstorima, već onog u kom će svi članovi porodice moći da nađu nešto što im budi interesovanje. Počeli smo malo da istražujemo i shvatili da sklopiti takav časopis neće biti lako, ali da jeste izvodljivo, pa smo zasukali rukave i krenuli u rad na prvom broju.

Kome je namenjen ovakav časopis i kakvi se saveti mogu naći u njemu?

Pronaći odgovarajuće projekte za ovakav tip časopisa koji bi ujedno trebali da budu zanimljivi i atraktivni svakom prosečnom čitaocu, a pri tom i ne previše skupi i lako izvodljivi, nije ni malo jednostavno. To je, takođe, i jedan od osnovnih razloga zašto časopis izlazi u ovakvoj periodici. Cena Kućnih majstorija je dosta povoljna, 99 dinara, a postoji i mogućnost godišnje pretplate.

Trudimo se da sve što stavimo u časopis zaista bude nešto što će ljudi poželeti da izrade i naša želja je da se u svakom broju nađe i par saveta o dizajnu enterijera, zatim neki zanimljivi projekti koje svako može sam da uradi za svoje najmlađe ili pak sa njima. Pored toga, predstavljamo i radove svojih čitalaca, koji su svi, po pravilu kreativni i lepo izrađeni.

Ko čini redakciju i kakva su vaša prethodna iskustva?

Nas je malo, ali smo izuzetno efikasni. Redakciju činimo ja, još dvoje ljudi koji honorarno pišu članke i koji su poprilično iskusni u ovom poslu, prelamač i momak koji obrađuje fotografije. Nije nas puno, ali se svi dosta trudimo.

Zašto ste se odlučili da časopis izdajete nezavisno od nekih većih medijskih korporacija i da li je to bio riskantan potez?

Jeste, kako nije, uzevši u obzir to da na početku nismo imali nikakav priliv novca, već isključivo ulaganja. Pri svemu tome, tiraž je bio skroman, a novca za reklamu nije bilo. Mi smo, ipak, verovali u kvalitet svog rada, dobro se potrudili, pa je samim tim i prodaja, a sa njom i tiraž, iz broja u broj rastao.

Da li je, bar po vašem iskustvu, bilo teško napraviti ovakav časopis?

Bilo je teško, ali se nadamo da će nam se trud isplatiti, a čini nam se da se publici poprilično sviđa.

Ko su tvoji uzori u svetu medija?

Moj najveći uzor je Marta Stjuart.

Da li imate konkurenciju na domaćem tržištu?

Mi zaista nemamo veliku konkurenciju. Na našem tržištu postoji par „uradi sam“ časopisa koji su namenjeni isključivo „ozbiljnijim“ majstorima, dok se ostala izdanja mahom bave uređenjem prostora.

Kakvo je tvoje mišljenje o časopisima koji izlaze kod nas i izboru koji se nudi publici?

Časopisa je dosta, ali kvalitet nije na naročito visokom nivou, kako u tekstovima, tako i u izgledu. Ja sam se radovala svakom novom broju Kvart magazina i poprilično mi je žao što se više ne izdaje.

Kakav je vaš odnos sa čitaocima i da li prilikom izrade broja uzimate u obzir i njihove komentare i predloge?

I više od toga! Oni su ključni deo procesa formiranja svakog novog broja, i to od samoga početka. Čim smo podigli sajt, stavili smo anketu preko koje smo dobili informacije šta publiku najviše interesuje. Mi naše čitaoce ne samo da pitamo za savet, već im i objavljujemo radove koji nam se najviše dopadnu. U svakom broju makar jedan projekat je plod kreativnog uratka naših čitaoca.

Kakvi su vaši planovi vezani za budućnost časopisa?

Bitno nam je da održimo sadašnji nivo kvaliteta, kako štampe, tako i sadržaja.

Ostale informacije o Kućnim majstorijama možete naći na njihovom oficijalnom sajtu, pa tako i na fejsbuk stranici, a pored toga, ovo izdanje prati i specijalan blog namenjen uvek svežim idejama koje se ne mogu naći u samom časopisu, bili to ručno pravljeni podmetači za čaše inspirisani jesenjim motivima, piling za ruke ili zanimljivi načini na koji možete da ukrasite vaše odevne predmete.

Kao što smo najavili u prethodnim tekstovima, ovu jesen smo posvetili freelance pisanju i novinarstvu – profesijama koje kod nas još uvek stoje na krhkim nogama u svetu medija.

Ove nedelje upoznaćemo vas sa mladim novinarem, Draganom Stojanovićem, kom smo postavili slična pitanja kao i našoj prethodnoj sagovornici Jovani Zdjelarević.

Dragan je završio gimnaziju u Leskovcu i, kako sam kaže, zamalo istoriju u Novom Sadu, gde već duže vreme živi i radi. Novinarstvom se bavi šest godina.

Dragane, koja su tvoja trenutna angažovanja i objasni nam kako uspevaš da uskladiš više poslova istovremeno?

Trenutno radim za dnevne novine „Nacionalni građanski“, nedeljnik „Akter“  i mesečnik „Vojvođanski magazin“. Svi ovi periodičnici su različitog karaktera i samim tim podrazumevaju pisanje tekstova koji pokrivaju različite teme. „Nacionalni građanski“ se uglavnom bavi temama unutrašnje politike, društva i ekonomije, dok je „Akter“, pored toga, orijentisan i na svetsku politiku i ekonomiju, i u njemu se više bavimo analizama fenomena i događaja. Ranije sam radio i u Večernjim novostima, Pressu, magazinu CorD… Pored svega toga, radim na projektu koji, takođe, ima veze s novinarstvom i medijima. Reč je dokumentarnom serijalu „Odgovornosti inteligencije na prostorima bivše Jugoslavije“, koji snimam u produkciji „Post Scriptum“, koju sam osnovao sa kolegom Željkom Tomičevićem. Reč je o serijalu namenjenom za TV emitovanje od osam epizoda u kome preispitujemo odgovornost intelektualnih i kulturnih elita u periodu od Drugog svetskog rada do danas.

Što se tiče uspešnog usklađivanja poslova, moram priznati da u tome nekako uspevam. Pisanje tekstova za nekoliko novina oduzima dosta vremena, a ne mogu da kažem da sam baš neki dobar organizator, koji zna pravilno da raspoređuje obaveze. U praksi se to ogleda tako što sedam za kompjuter tek kada dogori, odnosno tek pre nego što počne da ističe vreme za slanje teksta. To znači da nemam standardno radno vreme već kucam noću, nekada do rane zore (ako tekst moram da pošaljem ujutru), prepodne, poslepodne. Bukvalno, nema pravila. Mislim da sam najproduktivniji kada sam pod  pritiskom, jer sam tada najkoncetrisaniji. Ako se takav pristup radu uopšte može nazvati usklađivanjem, ja to uspevam upravo na taj način. U Excelu imam tabelu u koju zapisujem šta sve treba da uradim i do kada mi traje rok za taj projekat, kao i teme za naredne brojeve časopisa. Nekada napravim i plan kada sve to treba da uradim, ali se taj plan nikada ne ostvari. Sve to, ipak, funkcioniše, odnosno, ne dešava se da urednik ne dobije tekst na vreme ili sa dopustivim zakašnjenjem.

Koje su, po tvom mišljenju, mane novinarskog  posla?

Glavna mana je neuređen sistem. Ja nemam ni dana radnog staža, iako sam radio i još uvek radim kao da sam stalno zaposlen u nekim od navedenih novina. U nekim drugim oblastima je to nedopustivo, jer inspekcije naplaćuju enormne kazne poslodavcima za takve prekršaje. Ali u novinarstvu je tako i ne vidim da će se u skorijoj budućnosti išta promeniti. Novinarska udruženja praktično ničemu ne služe, nema sindikata niti inicijativa da se uradi nešto konkretno. Sve se svodi na kukanje i pisanje besmislenih saopštenja. Kada su sva tri udruženja zavapila nad sudbinom kletom, pošto su dobila na uvid tadašnji Predlog zakona o informisanju, ili kako se već zove, nikome nije palo na pamet da napiše bolju verziju (s obzirom da je važilo mišljenje da prva nije valjala) ili da prikupi neophodan broj potpisa poslanika kako bi i njihov predlog ušao u skupštinsku proceduru. Time bi, sve i da njihov predlog ne prođe, imali jako oružje protiv vlasti koje bi mogli da upotrebe svaki put kada se potegne ta tema ili dođe neko iz EU. To nije urađeno, a svi su našli za shodno da kritikuju, kukaju i jadikuju nad sopstvenom nesrećom, za koju su i sami krivi. Ili možda njima nije ni tako loše kao što žele da njihovi članovi pomisle…

U celoj toj priči freelance praktično ne postoji kao neka regulisana delatnost. Mislim, možda to i piše u nekom zakonu, ali za to nikoga nije briga.

Kad bi mogao da biraš kakvim tipom posla ćeš se baviti, šta bi bio tvoj izbor – freelance ili redovan posao u nekoj velikoj firmi?

Freelance, naravno. Ali treba još mnogo toga da se uradi (pri tome mislim na promene u državi, kao i na promene u samim novinarskim udruženjima), da bi takvo novinarstvo dobilo formu kakvu ima u civilizovanim zemljama.

Šta voliš kod svog posla i šta te inspiriše?

Volim da radim više stvari u isto vreme, da se bavim različitim temama i problemima, da nemam striktno radno vreme… Mislim da freelance novinar mnogo manje robuje okvirima koje postavlja uredništvo i nije toliko zatvoren u samom načinu obrade teme.

To naravno ne znači da može da kaže sve što misli, jer je (auto)cenzura u srpskim medijima dovedene do perfekcije. Ako nešto u Srbiji funkcioniše, to je sistem kontrole medija. Danas je on toliko razvijen da je prevazišao sve poznate oblike klasične cenzure. Vlasnici, urednici i novinari jednostavno neće ni da se bave nekim temama, jer znaju da će vlast ili firme o kojima pišu jednostavno prestati da se reklamiraju kod njih, a ukoliko nemaju marketinški ugovor, posle prvog oštrijeg teksta na račun dotičnih organizacija, isti se momentalno sastavlja.

Koju situaciju ili koji konkretan angažman iz dosadašnje karijere bi opisao kao najinteresantniji?

Najinteresantniji događaji su kada poslodavac reši da uplati davno zarađeni honorar.

U nekoliko prethodnih tekstova pokušali smo da vam predstavimo neke freelance profesije koje se u našoj zemlji nalaze tek u razvoju. Kao što ste i primetili, na ovim prostorima mali broj profesionalaca uspeva da se otisne u freelance vode i to upravo iz tog razloga što, kod nas, takav način rada većini predstavlja samo dodatni posao, a pojedincima čak i nuždu jer ne mogu da nađu zaposlenje u nekoj stabilnoj firmi. Neke profesije ipak dozvoljavaju maksimalnu i sigurnu smostalnost u radu, ali ipak postoje i one sfere rada koje još uvek nisu došle do tog stepena razvoja kod nas.

Rad u medijima je tipičan primer. Velik broj novinara, naročito onih mlađih koji osećaju da ih sistem rada u našim medijskim kućama na neki način koči, voleo bi da se osamostali i da svoju novinarsku karijeru sagradi u sopstvenim uslovima. Koliko njih je zapravo uspelo u tome, na žalost, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. U svakom slučaju, freelance novinarstvo u našoj zemlji je tek u začetku, a šta na tu temu imaju da kažu mladi profesionalci, otkrićemo vam u par narednih tekstova.

Ove nedelje, rešili smo da vas upoznamo sa jednom mladom novosadskom novinarkom.

Jovana Zdjelarević ima 25 godina i živi u Novom Sadu. Završila je u Karlovačku gimnaziju, a prošle godine je diplomirala Žurnalistiku na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Za vreme studija radila je kao novinarka za studentsku emisiju „Dekodiranje“ koja je bila fakultetske produkcije, a emitovala se na RTV Vojvodina. To je bilo njeno prvo iskustvo, trajalo je godinu dana, a uporedo sa tim je počela da radi u novosadskom Dnevniku u redakciji gradskih vesti, takozvane „Novosadske hronike“. Kratko vreme je radila i na jednoj novosadskoj radio stanici, tako da se za ovu mladu novinarku može reći da ima iskustva u sve tri vrste medija.

U daljem delu teksta, prenosimo vam razgovor sa Jovanom, u kom nam je prenela neka svoja razmišljanja, iskustva i stavove vezane za status freelance novinara u Srbiji i novinarstvu kao profesiji uopšte.

Kako uspevaš da uskladiš više poslova istovremeno?

S obzirom na to da se novinarstvom bavim relativno kratko, neke tri godine, još ne mogu da definišem koji medij mi najviše prija, ali najduže radim kao novinarka u štampanim medijima i u pisanju imam najviše iskustva.

Trenutno radim u „Novosadskoj hronici“ i pišem za mesečnik „Vojvođanski magazin“.

Naime, pošto se u hronici bavim uglavnom svakodnevnim problemima sugrađana, kao i temama koje su vezane za grad, uglavnom pišem vesti i izveštaje, dakle informativne žanrove koji u osnovi ne zahtevaju puno kreativnosti, jer su kao novinarski žanrovi definisani kako u formalnom, tako i u sadržinskom smislu. Sa druge strane, članci koje pišem za „Vojvodjanski magazin“ ne samo da mi dopuštaju kretivnost u pisanju, već je to jedan od neophodnih uslova koje svaki novinar mora da ispuni kako bi pisao za magazin tog tipa. Dakle, tekstovi imaju neki moj lični pečat i odlikuju se mojim stilom pisanja.

Koju situaciju ili koji konkretan anagžman iz dosadašnje karijere bi opisala kao najdraži ili najinteresantniji?

Najinteresantnije mi je bilo raditi za emisiju „Dekodiranje“ jer to je bilo moje prvo novinarsko iskustvo, a pored toga, radila sam sa svojim kolegama sa fakulteta i dragim prijateljima, što je bilo naročito prijatno. Radili smo jako profesionalno jer su nas tako učile i usmeravale urednice, inače asistentkinje na fakultetu. Našem poslu  smo pristupali vrlo ozbiljno, iako smo se mahom bavili temama za mlade, a pri tom smo zastupali isti vrednosni sistem nekog građanskog društva uz poštovanje prava i sloboda pojedinaca i mislim da na svaki taj prilog mogu da budem ponosna. U tom periodu sa naučila šta je disciplina, odgovornost, timski rad, šta je organizacija, kolegijalnost i strpljenje. S druge strane, tad sam po prvi put osetila nervozu prilikom obavljanja posla, ali tako i  zadovoljstvo koje se javlja kada slaviš prvi rodjendan emiisje u čijem stvaranju si aktivno učestvovao. U to vreme sam imala dvadeset godina i bila sam jako ponosna na taj posao.

Koje su, po tvom mišljenju, mane tog posla i na koji način se one mogu savladati?

Što se vremena tiče, dnevno novinarstvo zahteva puno radno vreme i svaki dan treba napisati nekoliko različitih tekstova. Ovakav tip posla je dosta dinamičan i primorava te da se trudiš da ti ne bude dosadno, iako, istinu rečeno,  teme nisu vrhunac inspirativnosti. Zato to nadoknađujem u tekstovima koje pišem za „Vojvođanski magazin“. Kvalitetna organizacija je najvažnija, a pored toga i dobra komunikacija sa ostalim kolegama od kojih zavisi tvoj tekst, fotoreporterima i urednicima, jer na kraju sve pohvale i kritike dobijaš ti, čije ime stoji pod tekstom. Ostali članovi tima koji učestvuju u čitavom procesu ipak ostaju nepotpisani.

Kad bi bila u situaciji u kojoj bi mogla da biraš između freelance poslovanja ili zaposlenja u nekoj firmi, šta bi bio tvoj izbor?

Mislim da u Srbiji ne postoji freelance novinarstvo u pravom smislu te reči. Zapravo, ono što bi kod nas moglo da predstavlja freelance novinarstvo, mi nazivamo „tezgarenjem“. Dakle, pošto nikome nije dovoljna jedna plata ili honorar koji dobija radeći u samo jednom mediju, ljudi često traže dodatne izvore novca, pa tako dolaze u situaciju da rade nekoliko poslova istovremeno. To je u redu kad si mlad, kad imaš snage i volje i pun si entuzijazma, ali moje mišljenje je da porodičnim ljudima koji pored posla imaju milion drugih obaveza, nije najlepše kad iz jedne redakcije idu kući kako bi pisali tekst za drugu. Ja nisam udata i živim sama, tako da je svo moje vreme podređeno samo mojim ličnim potrebama, obavezama, kao i neophodnom odmoru i zabavi, jer imam slobodu da život organizujem onako kako meni ogovara. Naravno, kad je  u organizacionom smislu sve kako treba, stižem da napisem sve što se od mene ocekuje i da sve predam u roku.

U Dnevniku dobijam redovnu platu iako tamo nisam stalno zaposlena, već radim kao honorarac. Isti slučaj je i sa „Vojvodjanskim magazinom“, s tim što je tamo situacija  neizvesnija – ne postoji fiksna plata, već koliko tekstova, toliko i novca. Samim tim što moji tekstovi u tom magazinu ne izlaze redovno (ponekad se desi da mi u jednom broju ne izađe ni jedan tekst, a u sledecem čak tri), od tog medija nemam ustaljena primanja, pa mi je samim tim i teško da organizujem svoje lične troškove.

Mislim da je, u ovim okolnostima, baviti se pravim freelance novinarstvom potuno neisplativo, iz prostog razloga što ovde ne postoji takvo tržište. Freelance podrazumeva da ti, kao samostalan novinar, sam nalaziš teme o kojima ćeš pisati i isto tako sam od njih praviš priče, bilo u pisanoj formi ili u formi radijskih i televizijskih priloga ili emisija. Da bi napravio jedan tekst, svakom ozbiljnom novinaru je potreban određen izvor novca kako bi potkrepio troškove koje svaka reportaža nosi sa sobom – pod time se podrazumeva odlazak na teren, snimanje intervjua diktafonomi ili nekim drugim tehničkim sredstvom i sl. Kad je u pitanju televizijsko novinarstvo, obavezna je kamera, a pored nje u igri su i mašine za pregledanje materijala, usluge montažera, kao i ostale stvari koje su neophodne prilikom pravljenja reportaže. To su sve izdaci koji su neophodni za stvaranje krajnjog proizvoda za kojeg ne postoji garancija da će ga neko kupiti. Najveća mana freelance novinarstva je upravo nedostatak stalnog izvora novca, s obzirom na to da se  određena svota novca na početku mora uložiti, bez obzira na to da li će kasnije ona biti nadoknađena ili ne.

Kad bih imala izbora, verovatno bih odabrala da radim kao freelancer, jer sam mlada, imam snage i energije i imam ideje koje ne mogu da ostvarim u ovakvim uslovima (tj. postojećim redakcijama). Mislim da bih tako više naučila i stekla mnogo više iskustva i verovatno bih se brže formirala kao novinarka i profesionalka. Ali, nakon nekoliko godina kad bih imala porodicu i druge obaveze, mislim da bih više stremila ka nekom redovnom poslu koji je stalan i siguran, jer bih u tom  slučaju morala da vodim računa ne samo o sebi već i o drugima. Dakle, u ovom trenutku bih najradije radila kao freelancer, ali pretpostavljam da bih se posle izvesnog vremena umorila od takvog načina života i počela da tražim stalan posao u nekoj ozbiljnoj redakciji.


Posao freelance pisca na dalekom Zapadu već uveliko je razvijen, ali kod nas ta profesija se gotovo uopšte ne spominje. Realno gledano, gotovo da se ni ne smatra pravom profesijom. Neredak je slučaj da kvalitetni pisci uopšte ne mogu da nađu bilo kakav angažman i da stoga moraju da se okrenu nekim drugim, ne toliko kreativnim poslovima. S druge strane, na našim prostorima uvrežen je stav da je „freelance“ zapravo samo drugi način da se kaže da je neko nezaposlen. Oštro, zar ne?! Da li je takav stav opravdan ili ne, Berzica i dalje pokušava da vam pokaže kroz različite primere.

Nikolina Čuljak jedna je od onih osoba koja ima tu sreću da se u životu bavi onim poslom koji zista najviše voli – makar privremeno. Naime, ona je tipični primer freelance pisca na ovim prostorima, s obzirom da joj taj način rada nije dovoljan da bi se u potpunosti sama izdržava, te da je morala da nađe još jedno zaduženje u obliku mirnog i stabilnog posla u državnoj firmi. Pre izvesnog vremena stupili smo u kontakt sa ovom šarmantnom scenaristkinjom i zamolili je da nam otkrije tajnu o tome kako na najuspešniji način napraviti balans između dve potpuno različite profesije i kako se izboriti za svoje mesto u profesiji u kojoj je konkurencija izuzetno drčna i jaka, ali koju iskreno volite.

O svojim počecima, sadašnjem statusu i prvobitnim željama, Nikolina nam je rekla sledeće:

Zovem se Nikolina Čuljak i živim u jednom malom i dosadnom gradiću 15-ak km od Zagreba. Po struci sam novinar, a završila sam Fakultet političkih znanosti u Zagrebu prije četiri godine. Od novinarskog posla sam odustala jer sam shvatila da a) treba proći puno vremena do konkretne zarade a ja sam željela biti milijunašica do 30e,  b) da nemam želuca, volje ni vremena kopati po tuđem smeću samo da bih došla do priče. Novinarstvo u Hrvatskoj je spalo na jadne i potpuno požutjele grane, i, iako osobno (i licemjerno) uživam u čitanju žutila, moram priznat da mi je tolerancija na pisanje istog ravna nuli. Stoga sam, sasvim slučajno, završila u scenarističkim vodama i njima uspješno plovim već 6 godina. Prve dvije i pol godine sam radila samo to, jedno vrijeme je to bio praktički full time job, ali kasnije sam se zaželjela sigurnosti i danas, uz freelancanje, imam i onaj dnevni, “pravi” i sigurni posao, a to je savjetnik za zapošljavanje u jednoj državnoj ustanovi. Trenutno radim kao vanjski pisac tj. dijalogist za jednu hrvatsku seriju.

Da li si bila srećnija kada si radila isključivo kao freelance scenarista, ili ti je status bolji sad kad pored toga imaš i redovan posao?

Uf, ovo je teško pitanje i to se i sama pitam svaki dan. Dakle, ne znam. Činjenica je da sam, kad sam radila samo pisanje, mogla raditi od kuće, imala sam veću slobodu, otišla bih na godišnji kad sam god htjela, a i sama sam mogla određivati koliku ću zaradu imati svaki mjesec. No, negativna strana je svakako nesigurnost tog posla. Primjerice, trenutno sam u procesu dobivanja kredita za stan, što nikad ne bih mogla ostvariti samo s honorarnim poslom, a dovoljno gotovine, naravno, nemam.

S druge strane, da ne radim honorarno, vjerojatno se opet ne bih odlučila na neke veće korake jer ne bih imala taj drugi, prilično velik (i znatno bolji od stalnog) prihod koji dobivam pisanjem.

Zapravo bi bilo idealno kada bi status slobodnih umjetnika, odnosno scenarista, u Hrvatskoj bio bolje (ustvari, uopće) riješen, jer bih mirne duše dala otkaz na “sigurnom” poslu i posvetila se pisanju koje je zaista moja prva i jedina ljubav. Nažalost, stvarnost je drukčija i, po završetku projekta na kojem trenutno radim, moguće je da bez angažmana budem i nekoliko mjeseci, tako da si ne mogu dopustiti ovisiti samo o tome.

Kako uspevaš da uskladiš ta dva posla?

Zapravo, iznenađujuće lako. Pošto dnevni posao obavljam od pola 8 do pola 4, a samo radno mjesto mi je jako blizu trenutnog mjesta stanovanja, imam praktički cijelo poslijepodne za pisanje. Moram naglasiti da sam jedina od svojih kolega na trenutnom projektu koja ima stalni posao uz freelance, no nikad mi se nisu činili ustupci u smislu produžavanja rokova ili slično. Najbolje radim pod pritiskom i kada dobijem neki bezumni rok, primjerice, napisati cijelu epizodu u trajanju od 45 minuta u roku od tri dana (točnije, tri poslijepodneva jer strogo odvajam “dnevni” od honorarnog posla), takve epizode najčešće dobiju pohvale i općenito se u njima puno više “dam” nego u onima koje, zbog praznika, godišnjih ili slično, rastežem i po dva tjedna. Jest da počesto društveni život pati, no gdje ima volje, ima i načina!

Da li bi radila kao redovni scenarista u nekoj televizijskoj kompaniji ako ti se pruži prilika za tako nešto?

Svakako, tako već jesam radila i opet bih. Naravno, kako su ljudi nezahvalna i njurgava bića, tako sam tada mislila da su se sva zla svijeta sručila na moja nejaka ramena, ali sam odlučila otići tek kada sam shvatila da tapkam u mjestu i da trebam zasukati rukave te napokon napisati diplomski i završiti fakultet. No, kada bi se ostvarile moje želje koje sam već navela (pisanje scenarija kao siguran posao, uz redovita primanja i prijavu na zdravstveno i mirovinsko), moje jedino pitanje bi bilo „Gdje trebam potpisati?“.

Šta voliš kod tog posla?  Šta te inspiriše?

Hm… volim… rekla bih sve, ali kako i kod osoba koje najviše volimo nalazimo mane, probat ću biti preciznija. Volim to što se mogu izražavati pismenim putem, koji mi je, osobno, najdraži. U pisanju nema zamuckivanja, nema neugodnih šutnji, likovi mogu biti zabavni, tužni, veseli, glupavi, duhoviti i pametni kako ti sam nikada nisi (naravno, uvijek se mora paziti da se ostane “u karakteru” određenog lika), mogu koristiti reference na pop-kulturu (osobno to obožavam), mogu oživjeti kroz riječi svojih likova. Taj osjećaj je neprocjenjiv.

Inspirira me, osim spomenute pop-kulture, sam karakter lika koji pišem, sama epizoda koju trenutno raspisujem, slučajni pogled na reklamu koja je upravo na televiziji, svakodnevni život i situacije. Ponekad mi se dogodi da mi na pamet padne neka rečenica pa onda cijelu scenu napišem samo da bih mogla ubaciti baš tu rečenicu, što i nije baš pohvalno, ali u tome uživam. A ponekad se radi i o samo jednoj riječi. Npr. goropadno. Zar to nije super riječ? Pala mi je na pamet na početku pisanja ovih odgovora i evo, uspjela sam ju ubacit iako potpuno bez konteksta. Bravo za mene!

Koje su prednosti i mane takvog posla?

Mane su, osim spomenute nesigurnosti (i to je definitivno najveća mana, toliko velika da zasjenjuje sve ostale), počesto i sam ego pisca. Vjerujem da svi ljudi koji rade (ili si umišljaju da rade) nešto kreativno, smatraju da je upravo njihovo rješenje, njihova ideja – ona prava. Scenaristi nisu nimalo manje tašti od glumaca, dapače. Grč na mom licu dok gledam vlastitu epizodu ekraniziranu je ravan posmrtnome, jer, naravno, svatko ima ideju kako bi njegovo djelo trebalo izgledati u stvarnosti, a nerijetko se izvedba kosi sa slikom u glavi. Užasno velik problem je i nedostatak inspiracije. Svakih otprilike dva mjeseca dobijem savršeno normalnu i zabavnu epizodu za raspisivanje, a u mojoj glavi potpuna praznina. Ne znam kako bih počela, kako završila, svaku rečenicu važem deset minuta, plačem, spavam, gledam u zid, ali ideje niotkud. Tu onda, i sramim se što to priznajem, posežem za prvoloptaškim forama, jednoznačnim rečenicama, jeftinim aluzijama i slično. A pisanje smije biti sve samo ne to, makar se radilo i o najjednostavnijim televizijskim formama. Ukratko, mane scenarističkog posla su zanemarive u odnosu na prednosti, jer treba znati udahnuti likovima dušu i život. A kada se to uspije, onda znate da ste napravili dobar posao :)

Mena Consulting jedna je od retkih kompanija čija je misija da izgradi i unapredi krug stabilnih poslovnih partnera u oblasti poslovnog, poreskog, i pravnog savetovanja za mala i srednja preduzeća. Kompaniju predstavlja tim mladih i obrazovanih ljudi okrenutih ka promenama i novim pravcima u ekonomiji i načinu poslovanja. Drugim rečima, ukoliko imate nedoumica i pitanja u vezi pravnog aspekta freelancing poslovanja, obratite se Mena Consalting timu, jer onu su spremni da vam pruže sve potrebne odgovore.

Ljubiša Lazarević je vlasnik i osnivač ove kompanije. Rođen je 1976. godine u Beogradu gde je odrastao i završio školovanje. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2000. godine.

U ovom intervjuu saznaćete više o njemu i njegovom radu, kao i o osnovnim ciljevima i zadacima Mena Consalting-a.

Da li nam, za početak, možete reći kako je došlo do osnivanja Vaše kompanije?

Mena Consulting postoji od 2005. godine, a može se reći da sam u poslovima vezanim za računovodstvo i poreze od decembra 2000. godine, kada sam osnovao svoju prvu računovodstvenu agenciju. Tu agenciju sam zatvorio pred odlazak u vojsku 2001. godine.

U periodu od diplomiranja do osnivanja Mena Consulting d.o.o., bio sam partner u zajedničkoj trgovinskoj firmi sa svojim bratom. Kasnije sam izašao iz tog posla, ali ta firma i dalje posluje.

Posebno bih istakao dvogodišnji rad u Institutu Torlak (2002-2004), gde sam bio pomoćnik u delu za finansije i projektu osmišljavanja Strateškog plana za Institut Torlak.

Šta, po Vašem mišljenju, znači biti freelancer u Srbiji danas?

Kako sam i sâm freelancer, hteo bih posebno da istaknem svoje viđenje tog statusa u nešto širem smislu. Freelancer je osoba koja, baveći se svojim poslom, stvara materijalno ili nematerijalno delo koje je uvek neraskidivo povezano sa samom ličnošću freelancera.U tom smislu freelanceri su izuzetno bitni u očuvanju ljudskosti (takva kakva je) u ovom svetu koji sve pokušava da ukalupi u neke predodređene okvire. Tako nam jedna reklama kaže »Budi svoj«, a svima prodaju isti sok. Ja kažem: » Budi svoj i napravi svoj sok, to bar nije teško «.

Po mom mišljenju, freelanceri (ili kako ih ja, kao osoba koja više voli da koristi srpske izraze, zovem »slobodnjaci«) baveći se svojim poslom, ne stavljaju novac na prvo mesto. Novac mora da postoji, ali nije glavni razlog zašto se freelanceri bave svojim poslom. Moglo bi se reći da su oni više svesni sebe, svojih mogućnosti i uopšte svoje uloge u društvu, i da znaju šta se novcem može kupiti, a šta ne. Sa druge strane, oni koji, u obavljanju posla, uvek stavljaju novac na prvo mesto, zapravo zavaravaju sebe da se novcem može nadoknaditi sve ono što jurenje za istim oduzima.

Na Vašem sajtu smo primetili ste upravo Vi odgovorni za sektor pravnog savetovanja, stoga mislimo da bi bilo dobro da našim čitaocima ukratko date savete o poreskim obavezama freelancera. Recite nam i kolika je taxa za samostalne biznismene.

Freelanceri u Srbiji mogu da ostvaruju naknadu za svoje usluge (svoj honorar) na više načina:

  1. kao fizičko lice sklapanjem ugovora sa drugim fizičkim licem
  2. kao fizičko lice sklapanjem ugovora sa pravnim licem ili preduzetnikom
  3. kao fizičko lice sklapanjem ugovora sa nerezidentom (tj. primanje prihoda iz inostranstva)
  4. kao preduzetnik (tj. poslovno registrovani slobodnjak) sklapanjem ugovora sa pravnim licem ili drugim preduzetnikom
  5. kao preduzetnik (tj. poslovno registrovani slobodnjak) sklapanjem ugovora sa fizičkim licem
  6. kao privredno društvo (u kome je slobodnjak osnivač/zaposlen) sklapanjem ugovora sa drugim pravnim licem, preduzetnikom ili fizičkim licem

Ako freelancer prima honorar kao fizičko lice tada bi taj ugovor mogao biti ugovor o delu ili autorski ugovor.

Autorski ugovor je onaj kojim se dobija naknada po osnovu autorskog prava ili prava srodnom autorskom pravu. U Zakonu o porezu na dohodak građana dat je spisak primanja koja se smatraju prihodom od autorskih prava i prava srodnih autorskom pravu. Poreske i druge obaveze po osnovu ovakvih primanja kreću se od 21-36% od ukupnog iznosa, ukoliko freelancer radi kao fizičko lice. Ako naknadu ostvari od drugog fizičkog lica ili iz inostranstva, onda sâm slobodnjak treba da plati poreze od ukupne cifre. Ukoliko naknadu dobija od pravnog lica ili preduzetnika, tada ta firma odbija poreze i slobodnjaku uplaćuje tzv. neto iznos. Navedeni procenat zavisi od vrste autorskog prihoda i od toga da li je primalac prihoda prijavljen na obavezno osiguranje u nekoj drugoj firmi.

Ugovor o delu pokriva primanja fizičkih lica po osnovu obvljenog posla za poslove koji su van delatnosti isplatioca (poslodavca). Uporedivi procenat u slučaju kada slobodnjak prima honorar kao fizičko lice je 34% ili 43% od bruto iznosa.

Ukoliko slobodnjak odluči da registruje svoju delatnost, to može učiniti registrovanjem tzv. preduzetničke radnje (agencije, biroa, studia, salona i slično) ili privrednog društva. Preduzetnička radnja može biti oporezovana paušalno ili može (u određenim slučajevima mora) da vodi poslovne knjige. Paušalno oporezovana preduzetnička radnja je po meni najbolja opcija za početak poslovanja!

Paušalno oporezovana preduzetnička radnja znači da su mesečne obaveze prema državi određene u paušalnom iznosu. Ta cifra zavisi od delatnosti, lokacije i drugih elemenata utvrđenih posebnom Uredbom. Recimo, za šifre delatnosti – poslovni konsalting, pružanje saveta i izrada kompjuterskih progama, pružanje prevodilačkih usluga – ta mesečna cifra u Beogradu se kreće od 14-17.000 dinara. U mesečne obaveze spadaju porez i doprinosi, što znači da ta cifra u sebi sadrži uplatu za staž i uplatu (pravo) za zdravstveno osiguranje za sebe i članove svoje porodice.

U Zakonu o porezu na dohodak građana propisani su uslovi za paušalno oporezivanje a to su: da radnja nije ortačka radnja; da delatnost nije u oblasti trgovine (ima nekih izuzetaka), finansijskog posredovanja i aktivnosti u vezi sa nekretninama; da u delatnost ne ulažu druga lica; da radnja ne pređe godišnji promet od 3 miliona dinara i da nije obveznik PDV-a.

Glavna prednost paušalno oporezovane preduzetničke radnje je ta što ne vodi troškove, a to znači da može slobodno da raspolaže novcem sa poslovnog računa (ne mora da pravda podizanje i trošenje novca). Takođe, ukoliko je vlasnik iole vešt sa papirima, ne mora da ima računovođu, već sâm može da vodi potrebne evidencije i komunicira sa poreskom upravom.

Ukoliko freelancer, registrovan kao preduzetnička radnja, izgubi mogućnost da bude paušalno oporezovan (a to je najčešće ako pređe 3 miliona dinara godišeg prometa/prihoda), tada njegova radnja mora da vodi poslovne knjige. Pored toga se mogu naći još neki problemi i u tom slučaju savetujemda se ta radnja preregistruje u društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), ili pak da se registruje nova preduzetnička radnja na novu osobu, ili novi d.o.o., koji bi po osnovu novog ugovora sa kupcem direktno imao prihode od poslovnih aktivnosti i time rasteretio radnju.

Prednost obavljanja delatnosti preko forme društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) u odnosu na preduzetničku radnju koja nije paušalno oporezovana, dakle u odnosu na radnju koja vodi poslovne knjige, postaje jasna tek na višim nivoima prihoda i zarade. Razlog tome je što situacija kada poslovne knjige moraju da se vode, znači da svaki novac na poslovnom računu mora biti opravdan dokumentima i po svojoj suštini mora biti utrošen u poslovne svrhe. Kada postoji potreba da se novac podigne za ličnu potrošnju tada se moraju platiti porez i doprinosi. U ovom smislu društvo sa ograničenom odgovornošću ima prednost u tome što vlasnik firme može sebi isplatiti profit firme (tzv. prihod od kapitala – dividendu) i na to platiti značajno manji porez (10%) u odnosu na vlasnika preduzetničke radnje (koji u tom slučaju plaća i do 45,8%). Takođe prihod od kapitala ne ulazi u osnovicu za plaćanje godišnjeg poreza na dohodak građana (tzv. ekstra poreza).

Da li saveti koje dajete važe podjednako za sve klijente?

Ne postoji jedan opšti odgovor koji bi pokrio svaki slučaj slobodnjaka. Međutim, postoji dosta stvari koje su zajedničke za razne freelancere. Preporučio bih svim slobodnjacima koji razmišljaju o registrovanju da pročitaju moju knjigu, o kojoj ću u daljem delu razgovora opširnije pisati, a i druge sadržaje koji su dostupni na internetu. Tek nakon toga neka potraže pomoć i savet, jer će na taj način na sva konkretna pitanja dobiti i konkretne odgovore.

Priča i saveti koje dajem ljudima koji dolaze kod mene na konsultacije nisu isti za sve. Čest prvo ja postavljam pitanja, kako bih stekao sliku o tome šta moj sagovornik zna, na koji način razume materiju o kojoj me pita, i generalno koji mu je način razmišljanja o poslu. Tek nakon toga dopuštam da mi postavi konkretna pitanja.

Da li nam možete reći još neke pojedinosti vezane za registrciju freelance firme?

Na osnovu mog iskustva, freelancer prilikom odlučivanja o tome kako da obavlja svoje poslove, tj. da li je bolje da registruje ili ne registruje radnju, analizira niz stavki:

  • Hoće li mi registrovanje povećati prihod?
    • Ovo može biti slučaj ako je honorar dobijen od pravnih lica koja su uplaćivala porez i doprinose, a kada budem imao radnju onda će mi na račun biti prebačen ukupan bruto iznos, a ja imam zakonsku mogućnost da platim manje poreza
    • Registracija ponekad može da znači veću mogućnost za reklamiranje, jer onaj koji objavljuje oglas mora da dobije potpisanu Deklaraciju o oglašavanju, koju u određenim slučajevima može da potpiše samo firma/radnja
  • Da li je moj dosadašnji vid poslovanja u skladu sa zakonom i, ukoliko nije, koliko bi me koštala registracija?
    • Ovo je najčešće slučaj kada se honorar dobija iz inostranstva, pa postoji čitava konfuzija u internet zajednici Srbije po ovom pitanju. Odgovor je da na svako primanje mora da se plati porez, a ne samo na ono preko trostruke prosečne zarade u Srbji
  • Šta je tačno u skladu sa zakonom i koje su posledice?
    • Slobodnjaci često ne znaju šta je po zakonu i koje su posledice. Znanje o ovome može pomoći u postavljanju stvari na željeni način.
  • Da li želim da imam staž u Srbiji i da jednog lepog dana dobijem penziju?
  • Da il imam potrebe za zdravstvenim osiguranjem, ili to rešavam na drugi način?
  • Da li imam potrebe/planove da uzimam neki kredit od banke i kada?
  • Da li želim da proširim posao tako da jednog dana još neko radi u okviru te firme?

Slobodnjacima bih dao nekoliko saveta, koji su pametniji ljudi sigurno odavno napisali, ali ja sam tek skoro to zaista prihvatio. Slobodnjak treba što više da radi na sebi, svom usavršavanju i posebno na svojoj ličnoj promociji. Akcenat stavljam na ličnu promociju kako svog imena, tako i dela.. To je ono što niko ne može da uzme. Firma može da se proda, da propadne, da je kupi druga firma, da promeni delatnost i slično, ali slobodnjak je ono što jeste i zato treba da radi na profesionalnom i ličnom unapređenju.

Internet danas omogućava jeftinu i brzu promociju na veoma velikom tržištu. Ta mogućnost bi trebala što više da se koristiti, naročito zbog sve većeg integrisanja televizije, mobilnih telefona i kompjutera, i to upravo putem interneta. Ukoliko je moguće, treba širiti tržište na inostranstvo. Ne sme se zaboraviti na dobar odnos sa klijentima, jer upravo preporuka donosi najviše posla.

Koliki bi trebao da bude početni kapital freelancera i šta biste mogli da nam kažete o ostalim pojedinostima vezanim za investiranje?

Prilikom savetovanja klijenata o osnivanju privrednih društava ili preduzetničkih radnji, fokusiramo se pre svega na poreske aspekte. Naime, mi dajemo klijentu informaciju o tome koliki su troškovi poreza i doprinosa na plate zaposlenih; koje su opšte karakteristike PDV-a u Srbiji i njegove specifičnosti za delatnost kojom planira da se bavi; koje su specifičnosti obračuna poreza na dobit; koje su druge poreske obaveze prema državi i slično. Klijenti koji tim povodom dolaze kod nas već imaju određene informacije sa tržišta u vezi sa mogućom i planiranom prodajom i tržišnim maržama, konkurencijom i drugim aspektima poslovanja. Još uvek ne pružamo potpunu uslugu planiranja investicije koja bi obuhvatila i analizu tržišta, troškove finansiranja i druge činioce.

Koje ostale pravne usluge pruza Vasa agencija?

Pravne usluge pružamo u saradnji sa advokatom Andrijanom Radojević. Pored pomoći prilikom osnivanja privrednih društava, ogranaka, predstavništava, radnji i udruženja pri Agenciji za privredne registre, posebno bih istakao preregistraciju udruženja građana (rok za preregistraciju je 22.04.2011. godine), zaštitu intelektualne svojine u Srbiji i inostranstvu, i preregistraciju preduzetničke radnje u doo.

Ostale pravne usluge koje pružamo su izrada opštih akata pravnih lica, kao i izrada ugovora po zahtevu klijenta.

Recite nam nešto i o internet knjizi koju ste objavilili, s obzirom na to da se ona bavi upravo onim temama koje zanimaju čitaoce berzice .

Internet knjiga koju sam objavio, zamišljena je između ostalog i da ohrabri slobodnjake u samostalnom obavljanju svog posla.

Iz same srži onoga što pružamo kao firma (a to su računovodstvene usluge) proistekla je potreba kod nekih naših klijenata za informacijama o tome kako bi neke promene u njihovom poslovanju uticale na poreske obaveze prema državi. Odnosno, ti klijenti su odgovorno shvatili planiranje svoga posla, pa su u obzir želeli da uzmu i uticaj novih aktivnosti na poreske obaveze.

Naime, nije odgovorno ni sa jedne strane, ako klijent misli da baš sve zna oko samog posla i kako posao treba da se radi, a od računovođe želi samo da mu izračuna porez. Takođe, nije odgovorno ni ako računovođa ne želi preterano da objašava bitne elemente svog posla koji imaju uticaj na klijenta, već samo kaže »Donesite papire, pa ću tek onda videti kakva je situacija«.

Iz pružanja odgovora na pitanje o tome kako će buduće poslovne aktivnosti klijenta uticati na njegovo plaćanje poreza, proistekla je naša usluga koja se na tržištu zove poresko planiranje. Poresko savetovanje (kao širi pojam) kod nas u firmi je stvoreno pre svega zahvaljujući mom radu na internet forumima, a kasnije i na našem sajtu. Moj prijatelj me je uputio na forume, dajući mi savet da se ne reklamiram direktno, jer je to kršenje pravila foruma, već da dajem što kvalitetnije odgovore, a da u potpisu poruke stavim link ka svom sajtu. Tako sam i uradio.

Prateći vodeće domaće forume, shvatio sam da postoji značajna potreba za kvalitetnim informacijama u ovoj oblasti. Ta potreba se manifestovala u nizu osoba koje su nam se obraćale i dobijale uslugu savetovanja. To su pre svega bili odgovori na pitanja: koji i koliki porez i druge dažbine treba da platim ako se bavim tim i tim poslom, kako da izračunam porez u mom konkretnom slučaju, koje sve poreske i druge obaveze prema državi imam ako registrujem takvu i takvu firmu, da li da registrujem firmu ili ne, šta savetujete da radim i slično.

Na osnovu znanja, iskustva i prakse iz računovodstvenog posla i poznavanja poreskih propisa, sa jedne strane, i konkretnih potreba i pitanja dobijenih od ljudi koji su me posećivali i kontaktirali, sa druge strane, rodila se ideja da napišem knjigu sa naslovom »Kako započeti sopstveni posao u Srbiji – sa pravo-poreskog stanovišta«, koja je objavljena na našem web sajtu.

Knjigom sam nastojao da obuhvatim što širi okvir koji dotiče poslovanje malog biznisa u Srbiji, a da istovremeno to bude integrisano i razumljivo prosečnom čitaocu. Delimično sam zadovoljan kako je knjiga ispala. Nezadovoljan sam jer knjiga nije do kraja završena, ali sa druge strane, razumevanje knjige i same materije je dobro, što je bio i osnovni cilj pisanja.

Planiram da ažuriram knjigu, s obzirom na to da su se desile promene koje zaslužuju da budu objašnjene u knjizi, a prošlo je skoro dve godine od objavljivanja prvog izdanja.

Skoro sam se sam sebi nasmejao kada sam, oneraspoložen zbog opšteg stava državne uprave Srbije prema malom biznisu u našoj zemlji, pročitao delove svoje knjige i tako sâm sebe ohrabrio. A nisam to očekivao. Eto još jednog razloga ybog kog bi trebao da osvežim izdanje.

Nadamo se da će našim čitaocima ovaj intervju biti od velike pomoći, a ukoliko želite lično da se obratite Ljubiši i ostalim savetnicima iz kompanije Mena Consalting, možete im se javiti putem e-maila ( info@mena.rs ) ili kontakt telefona +381 11 2502 617.

Detaljnije informacije možete naći na njihovom sajtu.

Intervju: Ljubiša Lazarević, diplomirani ekonomista

Mena Consalting jedna je od retkih kompanija čija je misija da izgradi i unapredi krug stabilnih poslovnih partnera u oblasti poslovnog, poreskog, i pravnog savetovanja za mala i srednja preduzeća. Kompaniju predstavlja tim mladih i obrazovanih ljudi okrenutih ka promenama i novim pravcima u ekonomiji i načinu poslovanja. Drugim rečima, ukoliko imate nedoumica i pitanja u vezi pravnog aspekta freelancing poslovanja, obratite se Mena Consalting timu, jer onu su spremni da vam pruže sve potrebne odgovore.

Ljubiša Lazarević je vlasnik i osnivač ove kompanije. Rođen je 1976. godine u Beogradu gde je odrastao i završio školovanje. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2000. godine.

U ovom intervjuu saznaćete više o njemu i njegovom radu, kao i o osnovnim ciljevima i zadacima Mena Consalting-a.

Da li nam, za početak, možete reći kako je došlo do osnivanja Vaše kompanije?

Mena Consulting postoji od 2005. godine, a može se reći da sam u poslovima vezanim za računovodstvo i poreze od decembra 2000. godine, kada sam osnovao svoju prvu računovodstvenu agenciju. Tu agenciju sam zatvorio pred odlazak u vojsku 2001. godine.

U periodu od diplomiranja do osnivanja Mena Consulting d.o.o., bio sam partner u zajedničkoj trgovinskoj firmi sa svojim bratom. Kasnije sam izašao iz tog posla, ali ta firma i dalje posluje.

Posebno bih istakao dvogodišnji rad u Institutu Torlak (2002-2004), gde sam bio pomoćnik u delu za finansije i projektu osmišljavanja Strateškog plana za Institut Torlak.

Šta, po Vašem mišljenju, znači biti freelancer u Srbiji danas?

Kako sam i sâm freelancer, hteo bih posebno da istaknem svoje viđenje tog statusa u nešto širem smislu. Freelancer je osoba koja, baveći se svojim poslom, stvara materijalno ili nematerijalno delo koje je uvek neraskidivo povezano sa samom ličnošću freelancera.U tom smislu freelanceri su izuzetno bitni u očuvanju ljudskosti (takva kakva je) u ovom svetu koji sve pokušava da ukalupi u neke predodređene okvire. Tako nam jedna reklama kaže »Budi svoj«, a svima prodaju isti sok. Ja kažem: » Budi svoj i napravi svoj sok, to bar nije teško «.

Po mom mišljenju, freelanceri (ili kako ih ja, kao osoba koja više voli da koristi srpske izraze, zovem »slobodnjaci«) baveći se svojim poslom, ne stavljaju novac na prvo mesto. Novac mora da postoji, ali nije glavni razlog zašto se freelanceri bave svojim poslom. Moglo bi se reći da su oni više svesni sebe, svojih mogućnosti i uopšte svoje uloge u društvu, i da znaju šta se novcem može kupiti, a šta ne. Sa druge strane, oni koji, u obavljanju posla, uvek stavljaju novac na prvo mesto, zapravo zavaravaju sebe da se novcem može nadoknaditi sve ono što jurenje za istim oduzima.

Na Vašem sajtu smo primetili ste upravo Vi odgovorni za sektor pravnog savetovanja, stoga mislimo da bi bilo dobro da našim čitaocima ukratko date savete o poreskim obavezama freelancera. Recite nam i kolika je taxa za samostalne biznismene.

Freelanceri u Srbiji mogu da ostvaruju naknadu za svoje usluge (svoj honorar) na više načina:

  1. kao fizičko lice sklapanjem ugovora sa drugim fizičkim licem

  2. kao fizičko lice sklapanjem ugovora sa pravnim licem ili preduzetnikom

  3. kao fizičko lice sklapanjem ugovora sa nerezidentom (tj. primanje prihoda iz inostranstva)

  4. kao preduzetnik (tj. poslovno registrovani slobodnjak) sklapanjem ugovora sa pravnim licem ili drugim preduzetnikom

  5. kao preduzetnik (tj. poslovno registrovani slobodnjak) sklapanjem ugovora sa fizičkim licem

  6. kao privredno društvo (u kome je slobodnjak osnivač/zaposlen) sklapanjem ugovora sa drugim pravnim licem, preduzetnikom ili fizičkim licem

Ako freelancer prima honorar kao fizičko lice tada bi taj ugovor mogao biti ugovor o delu ili autorski ugovor.

Autorski ugovor je onaj kojim se dobija naknada po osnovu autorskog prava ili prava srodnom autorskom pravu. U Zakonu o porezu na dohodak građana dat je spisak primanja koja se smatraju prihodom od autorskih prava i prava srodnih autorskom pravu. Poreske i druge obaveze po osnovu ovakvih primanja kreću se od 21-36% od ukupnog iznosa, ukoliko freelancer radi kao fizičko lice. Ako naknadu ostvari od drugog fizičkog lica ili iz inostranstva, onda sâm slobodnjak treba da plati poreze od ukupne cifre. Ukoliko naknadu dobija od pravnog lica ili preduzetnika, tada ta firma odbija poreze i slobodnjaku uplaćuje tzv. neto iznos. Navedeni procenat zavisi od vrste autorskog prihoda i od toga da li je primalac prihoda prijavljen na obavezno osiguranje u nekoj drugoj firmi.

Ugovor o delu pokriva primanja fizičkih lica po osnovu obvljenog posla za poslove koji su van delatnosti isplatioca (poslodavca). Uporedivi procenat u slučaju kada slobodnjak prima honorar kao fizičko lice je 34% ili 43% od bruto iznosa.

Ukoliko slobodnjak odluči da registruje svoju delatnost, to može učiniti registrovanjem tzv. preduzetničke radnje (agencije, biroa, studia, salona i slično) ili privrednog društva. Preduzetnička radnja može biti oporezovana paušalno ili može (u određenim slučajevima mora) da vodi poslovne knjige. Paušalno oporezovana preduzetnička radnja je po meni najbolja opcija za početak poslovanja!

Paušalno oporezovana preduzetnička radnja znači da su mesečne obaveze prema državi određene u paušalnom iznosu. Ta cifra zavisi od delatnosti, lokacije i drugih elemenata utvrđenih posebnom Uredbom. Recimo, za šifre delatnosti – poslovni konsalting, pružanje saveta i izrada kompjuterskih progama, pružanje prevodilačkih usluga – ta mesečna cifra u Beogradu se kreće od 14-17.000 dinara. U mesečne obaveze spadaju porez i doprinosi, što znači da ta cifra u sebi sadrži uplatu za staž i uplatu (pravo) za zdravstveno osiguranje za sebe i članove svoje porodice.

U Zakonu o porezu na dohodak građana propisani su uslovi za paušalno oporezivanje a to su: da radnja nije ortačka radnja; da delatnost nije u oblasti trgovine (ima nekih izuzetaka), finansijskog posredovanja i aktivnosti u vezi sa nekretninama; da u delatnost ne ulažu druga lica; da radnja ne pređe godišnji promet od 3 miliona dinara i da nije obveznik PDV-a.

Glavna prednost paušalno oporezovane preduzetničke radnje je ta što ne vodi troškove, a to znači da može slobodno da raspolaže novcem sa poslovnog računa (ne mora da pravda podizanje i trošenje novca). Takođe, ukoliko je vlasnik iole vešt sa papirima, ne mora da ima računovođu, već sâm može da vodi potrebne evidencije i komunicira sa poreskom upravom.

Ukoliko freelancer, registrovan kao preduzetnička radnja, izgubi mogućnost da bude paušalno oporezovan (a to je najčešće ako pređe 3 miliona dinara godišeg prometa/prihoda), tada njegova radnja mora da vodi poslovne knjige. Pored toga se mogu naći još neki problemi i u tom slučaju savetujemda se ta radnja preregistruje u društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), ili pak da se registruje nova preduzetnička radnja na novu osobu, ili novi d.o.o., koji bi po osnovu novog ugovora sa kupcem direktno imao prihode od poslovnih aktivnosti i time rasteretio radnju.

Prednost obavljanja delatnosti preko forme društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) u odnosu na preduzetničku radnju koja nije paušalno oporezovana, dakle u odnosu na radnju koja vodi poslovne knjige, postaje jasna tek na višim nivoima prihoda i zarade. Razlog tome je što situacija kada poslovne knjige moraju da se vode, znači da svaki novac na poslovnom računu mora biti opravdan dokumentima i po svojoj suštini mora biti utrošen u poslovne svrhe. Kada postoji potreba da se novac podigne za ličnu potrošnju tada se moraju platiti porez i doprinosi. U ovom smislu društvo sa ograničenom odgovornošću ima prednost u tome što vlasnik firme može sebi isplatiti profit firme (tzv. prihod od kapitala – dividendu) i na to platiti značajno manji porez (10%) u odnosu na vlasnika preduzetničke radnje (koji u tom slučaju plaća i do 45,8%). Takođe prihod od kapitala ne ulazi u osnovicu za plaćanje godišnjeg poreza na dohodak građana (tzv. ekstra poreza).

Da li saveti koje dajete važe podjednako za sve klijente?

Ne postoji jedan opšti odgovor koji bi pokrio svaki slučaj slobodnjaka. Međutim, postoji dosta stvari koje su zajedničke za razne freelancere. Preporučio bih svim slobodnjacima koji razmišljaju o registrovanju da pročitaju moju knjigu, o kojoj ću u daljem delu razgovora opširnije pisati, a i druge sadržaje koji su dostupni na internetu. Tek nakon toga neka potraže pomoć i savet, jer će na taj način na sva konkretna pitanja dobiti i konkretne odgovore.

Priča i saveti koje dajem ljudima koji dolaze kod mene na konsultacije nisu isti za sve. Čest prvo ja postavljam pitanja, kako bih stekao sliku o tome šta moj sagovornik zna, na koji način razume materiju o kojoj me pita, i generalno koji mu je način razmišljanja o poslu. Tek nakon toga dopuštam da mi postavi konkretna pitanja.

Da li nam možete reći još neke pojedinosti vezane za registrciju freelance firme?

Na osnovu mog iskustva, freelancer prilikom odlučivanja o tome kako da obavlja svoje poslove, tj. da li je bolje da registruje ili ne registruje radnju, analizira niz stavki:

  • Hoće li mi registrovanje povećati prihod?

    • Ovo može biti slučaj ako je honorar dobijen od pravnih lica koja su uplaćivala porez i doprinose, a kada budem imao radnju onda će mi na račun biti prebačen ukupan bruto iznos, a ja imam zakonsku mogućnost da platim manje poreza

    • Registracija ponekad može da znači veću mogućnost za reklamiranje, jer onaj koji objavljuje oglas mora da dobije potpisanu Deklaraciju o oglašavanju, koju u određenim slučajevima može da potpiše samo firma/radnja

  • Da li je moj dosadašnji vid poslovanja u skladu sa zakonom i, ukoliko nije, koliko bi me koštala registracija?

    • Ovo je najčešće slučaj kada se honorar dobija iz inostranstva, pa postoji čitava konfuzija u internet zajednici Srbije po ovom pitanju. Odgovor je da na svako primanje mora da se plati porez, a ne samo na ono preko trostruke prosečne zarade u Srbji

  • Šta je tačno u skladu sa zakonom i koje su posledice?

    • Slobodnjaci često ne znaju šta je po zakonu i koje su posledice. Znanje o ovome može pomoći u postavljanju stvari na željeni način.

  • Da li želim da imam staž u Srbiji i da jednog lepog dana dobijem penziju?

  • Da il imam potrebe za zdravstvenim osiguranjem, ili to rešavam na drugi način?

  • Da li imam potrebe/planove da uzimam neki kredit od banke i kada?

  • Da li želim da proširim posao tako da jednog dana još neko radi u okviru te firme?

Slobodnjacima bih dao nekoliko saveta, koji su pametniji ljudi sigurno odavno napisali, ali ja sam tek skoro to zaista prihvatio. Slobodnjak treba što više da radi na sebi, svom usavršavanju i posebno na svojoj ličnoj promociji. Akcenat stavljam na ličnu promociju kako svog imena, tako i dela.. To je ono što niko ne može da uzme. Firma može da se proda, da propadne, da je kupi druga firma, da promeni delatnost i slično, ali slobodnjak je ono što jeste i zato treba da radi na profesionalnom i ličnom unapređenju.

Internet danas omogućava jeftinu i brzu promociju na veoma velikom tržištu. Ta mogućnost bi trebala što više da se koristiti, naročito zbog sve većeg integrisanja televizije, mobilnih telefona i kompjutera, i to upravo putem interneta. Ukoliko je moguće, treba širiti tržište na inostranstvo. Ne sme se zaboraviti na dobar odnos sa klijentima, jer upravo preporuka donosi najviše posla.

Koliki bi trebao da bude početni kapital freelancera i šta biste mogli da nam kažete o ostalim pojedinostima vezanim za investiranje?

Prilikom savetovanja klijenata o osnivanju privrednih društava ili preduzetničkih radnji, fokusiramo se pre svega na poreske aspekte. Naime, mi dajemo klijentu informaciju o tome koliki su troškovi poreza i doprinosa na plate zaposlenih; koje su opšte karakteristike PDV-a u Srbiji i njegove specifičnosti za delatnost kojom planira da se bavi; koje su specifičnosti obračuna poreza na dobit; koje su druge poreske obaveze prema državi i slično. Klijenti koji tim povodom dolaze kod nas već imaju određene informacije sa tržišta u vezi sa mogućom i planiranom prodajom i tržišnim maržama, konkurencijom i drugim aspektima poslovanja. Još uvek ne pružamo potpunu uslugu planiranja investicije koja bi obuhvatila i analizu tržišta, troškove finansiranja i druge činioce.

Koje ostale pravne usluge pruza Vasa agencija?

Pravne usluge pružamo u saradnji sa advokatom Andrijanom Radojević. Pored pomoći prilikom osnivanja privrednih društava, ogranaka, predstavništava, radnji i udruženja pri Agenciji za privredne registre, posebno bih istakao preregistraciju udruženja građana (rok za preregistraciju je 22.04.2011. godine), zaštitu intelektualne svojine u Srbiji i inostranstvu, i preregistraciju preduzetničke radnje u doo.

Ostale pravne usluge koje pružamo su izrada opštih akata pravnih lica, kao i izrada ugovora po zahtevu klijenta.

Recite nam nešto i o internet knjizi koju ste objavilili, s obzirom na to da se ona bavi upravo onim temama koje zanimaju čitaoce berzice .

Internet knjiga koju sam objavio, zamišljena je između ostalog i da ohrabri slobodnjake u samostalnom obavljanju svog posla.

Iz same srži onoga što pružamo kao firma (a to su računovodstvene usluge) proistekla je potreba kod nekih naših klijenata za informacijama o tome kako bi neke promene u njihovom poslovanju uticale na poreske obaveze prema državi. Odnosno, ti klijenti su odgovorno shvatili planiranje svoga posla, pa su u obzir želeli da uzmu i uticaj novih aktivnosti na poreske obaveze.

Naime, nije odgovorno ni sa jedne strane, ako klijent misli da baš sve zna oko samog posla i kako posao treba da se radi, a od računovođe želi samo da mu izračuna porez. Takođe, nije odgovorno ni ako računovođa ne želi preterano da objašava bitne elemente svog posla koji imaju uticaj na klijenta, već samo kaže »Donesite papire, pa ću tek onda videti kakva je situacija«.

Iz pružanja odgovora na pitanje o tome kako će buduće poslovne aktivnosti klijenta uticati na njegovo plaćanje poreza, proistekla je naša usluga koja se na tržištu zove poresko planiranje. Poresko savetovanje (kao širi pojam) kod nas u firmi je stvoreno pre svega zahvaljujući mom radu na internet forumima, a kasnije i na našem sajtu. Moj prijatelj me je uputio na forume, dajući mi savet da se ne reklamiram direktno, jer je to kršenje pravila foruma, već da dajem što kvalitetnije odgovore, a da u potpisu poruke stavim link ka svom sajtu. Tako sam i uradio.

Prateći vodeće domaće forume, shvatio sam da postoji značajna potreba za kvalitetnim informacijama u ovoj oblasti. Ta potreba se manifestovala u nizu osoba koje su nam se obraćale i dobijale uslugu savetovanja. To su pre svega bili odgovori na pitanja: koji i koliki porez i druge dažbine treba da platim ako se bavim tim i tim poslom, kako da izračunam porez u mom konkretnom slučaju, koje sve poreske i druge obaveze prema državi imam ako registrujem takvu i takvu firmu, da li da registrujem firmu ili ne, šta savetujete da radim i slično.

Na osnovu znanja, iskustva i prakse iz računovodstvenog posla i poznavanja poreskih propisa, sa jedne strane, i konkretnih potreba i pitanja dobijenih od ljudi koji su me posećivali i kontaktirali, sa druge strane, rodila se ideja da napišem knjigu sa naslovom »Kako započeti sopstveni posao u Srbiji – sa pravo-poreskog stanovišta«, koja je objavljena na našem web sajtu.

Knjigom sam nastojao da obuhvatim što širi okvir koji dotiče poslovanje malog biznisa u Srbiji, a da istovremeno to bude integrisano i razumljivo prosečnom čitaocu. Delimično sam zadovoljan kako je knjiga ispala. Nezadovoljan sam jer knjiga nije do kraja završena, ali sa druge strane, razumevanje knjige i same materije je dobro, što je bio i osnovni cilj pisanja.

Planiram da ažuriram knjigu, s obzirom na to da su se desile promene koje zaslužuju da budu objašnjene u knjizi, a prošlo je skoro dve godine od objavljivanja prvog izdanja.

Skoro sam se sam sebi nasmejao kada sam, oneraspoložen zbog opšteg stava državne uprave Srbije prema malom biznisu u našoj zemlji, pročitao delove svoje knjige i tako sâm sebe ohrabrio. A nisam to očekivao. Eto još jednog razloga ybog kog bi trebao da osvežim izdanje.

Nadamo se da će našim čitaocima ovaj intervju biti od velike pomoći, a ukoliko želite lično da se obratite Ljubiši i ostalim savetnicima iz kompanije Mena Consalting, možete im se javiti putem e-maila ( info@mena.rs ) ili kontakt telefona +381 11 2502 617.

Detaljnije informacije možete naći na njihovom sajtu.

Nastavićemo sa predstavljanjem uspešnih freelencera u Srbiji. Ovaj put, pričali smo sa gospodinom Milanom Petrovićem iz Niša, poznatim WordPress developerom.

Kad i kako ste počeli da se bavite freelancingom?

Pre 2 godine sam zaplovio u freelance vode, u početku kao dodatni posao u odnosu na moje regularno zaposlenje. Pre godinu dana sam dao otkaz i od tada radim kao freelancer. Zapravo, ja sam još od 2002 godine povremeno uzimao neke dodatne poslove, ali ta zaduženja nisu bila tako zahtevna i ozbiljna, sada se situacija sasvim promenila.

Da li su uslovi u kojima ste radili dok ste bili zaposleni u nekoj većoj firmi imali veliki uticaj na Vašu odluku da postanete freelancer?

Od 2006 do 2009 sam radio u srpsko-kanadskoj firmi Ilumnis, i prve dve godine sam bio zadovoljan poslom. Medjutim, došao sam u situaciju da radim na projektima koji nisu bili posebno interesantni, kreativnost više nije bila cenjena kao ranije i stalno se radilo pod pritiskom. Imao sam dosta dobru platu u odnosu na sve druge IT firme koje su u to vreme poslovale u Nišu, ali to bilo samo nekih 5 Eura po satu, što je daleko ispod cene rada za isti posao bilo gde na zapadu.

Uz to, ja sam prevashodno bio zainteresovan za PHP i pre svega WordPress, a za to nije bilo mesta u Ilumnisu. Sve to je dovelo do odluke da napustim firmu i krenem u freelance vode.

Šta Vam se zapravo najviše sviđa kod takvog načina rada?

Pre svega sloboda da raspolazem svojim vremenom. Freelance karijera predstavlja mač sa dve oštrice, i neophodno je pronaći balans. S druge strane, kao freelancer uvek imam 2-3 projekta na kojima radim. Raditi non stop na jednom te istom projektu (a to je bio slučaj u firmi u kojoj sam radio, kao i u bilo kojoj drugoj firmi koja se bavi sličnim poslom) zna da bude vrlo zamorno. Ima dana kada mi se ne radi, i uvek mogu da preraspodelim vreme i da napravim pauzu kada je potrebno.

I još jedna prednost koju kao freelancer vrlo lako možete da steknete je ta što kada steknete određenu reputaciju, broj ponuda za poslove će biti veći i sasim tim dolazite u situaciju u kojoj birate projekta na kom želite da radite.

Vrlo mi je bitno da sve što radim, radim za inostrano tržište i upravo to mi dozvoljava da sam formiram cene za svoj rad, što je i najveća beneficija freelance posla u našim uslovima. Za kvalitetan rad freelanceri kod nas su plaćeni nekoliko puta više nego za isti posao u bilo kojoj firmi. Sa cenama koje sam formirao, nema šanse da mogu da nađem klijente u Srbiji koji bi to platili.

Da li ste se nekad osetili preopterećeni obavezama vezanim za Vaš posao, s obzirom na to da ste “sam svoj šef”?

Kao što sam rekao, ovaj posao je mač sa dve oštrice. Vrlo lako možete da dođete u situaciju da imate mnogo klijenata i da svi traže da se njihov projekat što pre završi. Meni se to dešavalo u početku, i svakom freelanceru je potrebno izvesno vreme da pronađe balans. Trenutno nekih 30% vremena posvećujem mojim projektima, a ostatak vremena klijentima i trudim se da u isto vreme imam maksimalno 2 klijenta. Najgore što freelanceru može da se desi je da ima previše klijenata ili da nema ni jednog.

Koja su Vaša negativna iskustva vezana za freelancing poslovanje?

Što se posla tiče, zaista nisam imao problem. Najveći problem je činjenica da freelance poslovanje u Srbiji još uvek ne postoji i nema tog odnosa države prema freelancer-ima kao u razvijenim zemljama. Večiti su problemi vezani za plaćanje poreza, prijema deviza i slično, s obzirom na to da je 100% mog posla je za inostrane klijente (ponekad se radi preko domaćih posrednika, ali ipak, sva plaćanja dolaze van zemlje).

Da li nam možete ukratko objasniti prirodu Vašeg posla?

Poslednje 2 godine, moj posao je vezan isključivo za WordPress i razvoja dodataka (pluginovi i teme) za WordPress. Kreirao sam 7-8 pluginova koji su dostupni besplatno, među kojima je najpopularniji GD Star Rating koji predstavlja celokupni sistem za ocenjivanje članaka i komentara za WordPress. Za klijente sam kreirao nekih 40 pluginova do sad i 10-tak tema. Međutim, sredinom decembra 2009. sam pokrenuo Dev4Press website koji je donosi tzv. Premium pluginove i uskoro Premium teme za WordPress. Sajt nudi besplatne pluginove, verzije koje se plaćaju, kao i podršku. Ovako nešto nije tipično za freelance posao, ali moja ideja je uvek bila da pokušam da pokrenem posao koji bi bio trajniji i drugačiji od standardnog freelance rada.

Da li biste nam u krtakim crtama opisali Vaš tipičan radni dan?

Mislim da nema tipičnog radnog dana. Cilj svakog freelancera da nađe neki radni ritam, ali tako nešto je skoro nemoguće postići. Iskreno, ne znam mnogo drugih freelancera koji su u tome uspeli. Nekad radim 3-4 sati dnevno, nekad i celih 12. Ta dinamika koja se stalno menja zna da bude naporna ponekad, ali je to i razlog što radim kao freelancer – uvek se nešto dešava, i posao nikad ne dosadi. Mislim da je standardni način rada „ od 9 do 5“ nešto što ubija produktivnost, s obzirom na to a se na taj nečin ne može zapravo prepoznati individualni kvalitet zaposlenih. Ja lično ne volim da radim čim se probudim, i retko kad počinjem sa radom pre 11 ujutru.

Da li ste školovan strucnjak u oblasti kojom se bavite?

Ja sam diplomirao na Elektronskom fakultetu u Nišu na smeru za telekomunikacije. Imao sam nekoliko predmeta koji su imali dodirne tačke sa programiranjem. Za posao koji radim ne možete se školovati u Srbiji. Ni jedan od fakulteta kod nas nema programerski smer koji može da vas pripremi za savremene tehnologije. Naši fakulteti su daleko iza svetskih trendova i jedini način da se bavite ovim poslom je da sami učite. Domaće fakultetske diplome ne mogu u tome pomoći.

Da li vam je ta činjenica ikada predstavljala problem ili smetnju u poslovanju?

Ako ništa drugo, školovanje me je sprečilo da počnem da se bavim ovim poslom ranije. Ni jedna firma koja se bavim ovim poslom nije zainteresovana u diplome, već u znanje. To je od posebne važnosti za sve nove tehnologije. Moja bivša firma Ilumnis nikada nije postavljala uslov diplome za zaposlenje, a slično je i sa drugim firmama. Kada pređete u freelance vode, diplome postaju beznačajne.

Vaš rad je veoma poznat. Koliko Vam je vremena trebalo da se probijete i zaslužite svoje poziciju?

Još u vreme dok sam radio u Ilumnisu, radio sam povremeno i na WordPress projektima, i razvijao pluginove koji su bili odmah dostupni. Neki od njih su postali popularni vrlo brzo, i danas već spomenuti Rating plugin se koristi na više desetina hiljada sajtova. Mogućnost da ljudi (i potencijalni klijenti) vide i procene rad na osnovu tih besplatnih pluginova je bila vrlo važna i ponude za poslove su stizale u sve većem broju. Freelanceri moraju da budu spremni da ulože vreme u svoje napredovanje, da omoguće klijentima da vide ono što rade i ako treba, nek budu spremni da se ponude da određene projekte odrade besplatno, slično kao što sam ja radio sa WordPress pluginovima.

Kakav je Vas odnos prema konkurenciji?

Dobra strana rada za WordPress je baš velika konkurencija. U svetu ima mnogo ljudi koji razvijaju za WordPress, upravo zbog njegove velike popularnosti i nekih 5-6 miliona sajtova koji ga koriste. Imam odlične odnose sa velikim brojem WordPress programera i u mnogo slučajeva sam čak dobijao poslove od njih ili sam prepuštao svoje ponude drugima. Do sada su odnosi uvek bili odlični, nadam se da će tako i ostati.

Linkovi preko kojih se možete upoznati sa Milanovim radom i preko kojih možete da ga kontaktirte su sledeći:

Twitter: http://twitter.com/milangd

Email: milan@gdragon.info

Dev4Press: http://www.dev4press.com/

GD Star Rating: http://www.gdstarrating.com/

Portfolio: http://portfolio.gdragon.info/

Berzica i  ovaj put nastavlja da vam predstavlja uspešne freelancere u Srbiji koji se bave različitim oblastima. Ovaj put imamo čast da vam predstavimo Danijela Gajana, web dizajnera iz Pančeva, koji je zapravo zaslužen za izgled i dizajn našeg portala i na tome smo mu izuzetno zahvalni.

Za njega je ova godina bila izuzetno značajna i to iz više razloga. Naime, on je u toku ove godine u potpunosti počeo da se bavi freelancingom, snimio je album sa svojim bendom sa kojim je prezadovoljan i ono što je najbitnije – postao je otac!

Ovaj put, sa Danijelom pričamo o njegovoj karijeri, počecima i iskustvima koje je do sada imao.

Kad i kako ste počeli sa freelance poslovanjem?

Avgusta 2008., nakon skoro deset godina rada u firmi, doneo sam odluku da se upustim u freelancing. Napustio sam dotadašnje radno mesto, skupio petlju, osamostalio se i počeo da tražim potencijalne klijente.

Šta ste radili pre toga?

Radio sam u nekoliko pančevačkih firmi kao grafički i web dizajner, webmaster, pa čak i kao programer.

Da li ste se školovali u oblasti kojom se bavite?

Može se reći da je tako. Izučavao sam Informacione sisteme i tehnologije na Fakultetu Organizacionih Nauka  u Beogradu. Moram priznati da  iz oblasti dizajna ne posedujem formalno obrazovanje, ali to mi do sad nije predstavljalo nikakav problem.

Možete li nam reći nešto o poslu koji ste radili za Berzicu, kako je došlo do toga da naš sajt izgleda ovako kako izgleda i da li vam je taj angažman pomogao u karijeri ?
Redizajn websajta Berzica.com je prvi freelance posao koji mi je poveren i svakako ima posebno mesto u mom srcu. Sjajno iskustvo u radu na ovom projektu i odlična komunikacija sa klijentom za mene su bili odskočna daska i potvrda ispravnosti moje odluke da se upustim u samostalno poslovanje. Činjenica da je dizajn Berzice dobio veoma dobre kritike i da je klijent zadovoljan i posle više od godinu dana čini me veoma srećnim!

Kako dolazite do svojih klijenata?

Klijenti uglavnom dolaze do mene! Šalu na stranu, većinu poslova dobio sam putem preporuka i uz pomoć specijalizovanih društvenih mreža poput LinkedIn. Internet mi pruža praktično neograničene mogućnosti predstavljanja potencijalnim klijentima.

Da li ste zadovoljni ovakvim načinom poslovanja ili bi ste se radije opet zaposlili u nekoj stabilnoj firmi?

Freelance način poslovanja ima svojih dobrih strana, ali i mnogo izazova. Potrebno je pronaći dobar radni prostor, voditi računa o finansijama i prilivu novca, a tu je i poznati sindrom nedostatka kolega i osećaja usamljenosti. Međutim, u mom slučaju prednosti daleko premašuju “probleme” sa kojima se susrećem. Što se tiče ponovnog zapošljavanja, to je uvek otvorena opcija, pod uslovom da se pojavi dovoljno zanimljiva ponuda.

Koje kompjuterske programe koristite?

Moji glavni “alati” su Adobe Photoshop i Adobe Dreamweaver.

Šta je po Vama najbolja stvar kod freelancing načina poslovanja?

Pomenuo sam to u jednom od komentara na Berzici – najbolja stvar kod freelancing-a za mene je fleksibilnost u radu i mogućnost da se bude otvoren za razne poslovne prilike koje su svuda oko nas, kao i sloboda da se život organizuje po sopstvenom ukusu.

Preko kojih sajtova se naši čitaoci mogu upoznati sa Vašim radom?

Moj portfolio je sveže redizajniran i dostupan na adresi: http://www.danijelgajan.com (za sada samo na engleskom jeziku)

Blog koji vodim vec izvesno vreme je sada integralni deo mog online portfolija. Što se sadržaja tiče, nisam usko odredio tematiku, ali trudiću se da ponudim više korisnog materijala i podelim svoja životna iskustva sa zainteresovanim čitaocima.
Na Vašem sajtu smo saznali da se bavite i fotografijom. Recite nam nešto o tome.

Ah, fotografijom se bavim strogo amaterski :) Posedujem jeftini digitalni fotoaparat i trudim se da iz njega izvučem maksimum. Za sada nemam ambicije da se dublje upuštam u tu oblast, mada sam dobio pozitivne reakcije na neke od radova. Moje fotografije možete pogledati na Flickr profilu: http://www.flickr.com/photos/danijelg.

Nadamo se da ćemo se u budućnosti sretati sa još Danijelovih autentičnih radova!

Nenad Gucunja ima 28 godina, živi i radi u Rumenci, malom mestu pokraj Novog Sada.

Bavi se ilustracijom i crtanjem stripova, a pri tom se bavi još i digital art-om, web i grafickim dizajnom. Svoj talenat je otkrio još dok je bio samo mali dečak, ali za razliku od ostalih malih dečaka, on je svoj talenat pustio da se razvije i da ga vodi nekim svojim, nesvakidašnjim putem. Danas je Nenad uspešan freelancer u svojoj oblasti i fantastični strip crtač koji je zaslužno dobio epitet „miljenik publike“. Neretko pravi ilustraciju za omote raznih albuma.  Pored toga, on  već dugi niz godina svira gitaru u novosadskim pank bendovima Red Union i Shoplifters.

Ovaj put, Nenad nam na njegov karakteristično duhovit način priča o svojim počecima, uspesima i ličnim dostignućima.

nenad1
– Kad i kako si počeo time da se bavis?

Crtam od kada znam za sebe, i iako zvuči kao neka isfurana fraza, u mom slučaju je sušta istina. Sećam se da sam kao mali žvakao plastelin i pravio minijaturne skulpture koje su oduševljavale moju porodicu. Kratko posle toga sam se zainteresovao za olovke, voštane bojice i dosadne, prazne zidove. Tada više niko nije bio odusevljen.

Skupljao sam interesantno kamenje i stakliće, pravio interaktivne smicalice po stanu, ali mislim da je to vishe vezano za animaciju i dizajn nego za crtanje.

Kako sam “odrastao” tesao sam znanje i razumevanje svoje kreativne moći po dodatnim umetničkim časovima i sekcijama u osnovnoj skoli. Često sam bio privilegovan te nisam morao da budem na časovima fizike i hemije. Naravno, ja sam to koristio. Ko ne bi?!

Od tada sam radio svašta, od murala preko web dizajna do tetovaža.  Danas crtam stripove, bavim se grafičkim dizajnom i sve češće digitalno slikam. To je moja nova ljubav.

Interesantno je koliko čovek ima strana i šta je sve u stanju da uradi, samo ako ima volje i voli to što radi.

Sve u svemu – počeo sam rano, došlo je samo od sebe i ja sam to iskoristio.

nenad2

– Da li si završio neku školu ili fakultet koji je vezan za sferu u kojoj radiš?

Da, naravno. Završio sam srednju umetničku školu “Bogdan Šuput” u Novom Sadu, sa odlicnim uspehom i primernim vladanjem.

– Kako si dolazio do svojih prvih klijenata i kako taj proces u tvom slučaju danas funkcioniše?

Ranije sam ih nalazio preko prijatelja, preporuka ili čiste slučajnosti. Danas sarađujem sa shačicom ljudi koja mi odgovara i prilično sam zadovoljan sa našim odnosom.

Neki od njih su Frank Forte iz “Asylum Press“-a, male izdavačke kuće iz Los Angeles-a. Sa njim obično radim stripove i od pre par godina, grafičku novelu. Imamo zdravu komunikaciju i idejno se poklapamo. Bar što se tiče crtanja i stripova.

Zatim Robert Steven Rhine zvani Corpsy. Lucidni pisac uvrnutih, hibridnih horor-humorističnih  priča.
Rad sa tim čovekom predstavlja čistu zabavu i presrećan sam kad mi poshalje novi zadatak.

Trenutno radi na svom novom čedu, Girls and Corpses magazine, koji je rado čitan svuda po svetu, a naročito je popularan kod super-hrishćanske populacije u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ja crtam pinup-e, bojim tuđe stripove i žongliram sa pilećim glavama za njega.

nenad3

– Koliko dugo radiš kao freelancer?

Freestyle i freelance su usko povezani. Oni bukvalno ne postoje jedan bez drugog.

Freelance-ujem od momenta kada sam dobio prvi novac za svoj trud i rad. Što bi bilo od moje osnovne škole. Čini mi se da je jedini period mog života u kom nisam radio kao freelancer bio boravak u štampariji koji je trajao godinu dana. Mogu vam reći da je to bilo užasno iskustvo.
Freelance je zapravo najbolji način da radiš na sebi, da se organizuješ i napreduješ onako kao tebi kao individui najbolje odgovara. Nema ograničenja, niko te ne sputava, ne izgladnjuje….. i što je najlepše – radiš za sebe, a ne za neku krvopiju od gazde. Ali, ukoliko ukaze potreba ili prilika za dobar posao u nekoj  dobroj firmi, zašto da ne.
U poslu uvek treba biti iskren i otvoren za sve mogućnosti.

nenad6

– Da li si zadovoljan tim načinom rada?

Bio bih zadovoljniji da živim negde drugde, ali u osnovi, jesam. Zadovoljan sam.

– Da li je isplativo, po tvom iskustvu, biti freelance ilustrator u Srbiji?

Zavisi od toga za koga radiš. Kvalitet i kvanitiet, izgleda, ne idu ruku pod ruku u mom slučaju. Uglavnom više ne radim za domaće izdavače jer imam loša iskustva i ne zelim više da se nerviram zbog arogantnih individua.
Sa druge strane, ima par domaćih izavacha za koje bih rado polomio vrh patentice. Joč samo da nađem način da se infiltriram. Ako pogledate šta se sve radi ljudima ovde, mislim da je prilično isplativo i ispao bih  vrlo licemeran i sebichan ako bih rekao drugačije.

nenad4

Negativna iskustva?

Samo sa domaćim izdavačima:
– ne dobiješ honorar ili ga odlože za sledeći milenijum,
– nabacaju ti brdo posla za koji ti neće ni platiti, a ti se nadash da ipak hoće,
– ultra kratki rokovi koji se nekim čudom iznenada još više skrate.
– neljudski odnosi i primitivizam u poznim godinama, itd.

– Napisi nesto o svojim nagradama?

1993 – Najbolja karikatura, Dani humora u Lazarevcu
Koliko se sećam,to je bio neki čika na toaletu koji se lansirao sa majke Zemlje u orbitu uz pomoć metana.

1996 – Srebrna medalja, Shankar’s international children competition, New Delhi, India
Ovaj put sam slikao neke košarkaše kako se znoje i skaču po terenu.

2005 – Najbolji klasichni strip izraz, International comic saloon, Beograd
Skoro kao prvo mesto s tim što je drugo i ne dobija se novčana nagrada! Bilo je kao u lošem filmu, čim sam se okrenuo da idem kući ,čuo sam svoje ime i muk u grudima. Super sam se osećao. Kaskao sam ka podijumu, pokupio plaketu i diplomu, izrukovao sa kim sam trebao… ma divota! Mogu recji da sam bio slavan par sekundi.
Nagradu sam dobio za Hell’s Bell’s koji sam radio sa gore pomenutim Robertom.On je pisao scenario, ja sam ga materijalizovao.

Nešto sam utihnuo poslednjih par godina, ali očekujem velike promene sledeće godine.
Doduše, ne u vidu nagrada, već dobrog odziva i pozitivne kritike.

nenad5

– Na šta si najponosniji?

Pa, rekao bih na mogućnost da napredujem iako ne postoji kontinuitet u radu.
Mislim da u glavi rešavam probleme na koje nailazim tokom rada, dok je ruka manje – više alat, baš kao i medijum sa kojim radiš; teško da cće sama prevazići problem ako ne razmišljaš  o tome sta radiš i zašto to radiš.  Ponosan sam na ljude koji se ponose sa mnom i mojim istraživanjima na polju vizualne umetnosti.
Ponosan sam na svaki tačan odgovor, koji sam dao do sada!

Kao što je i pomenuto, Nenad i njegov dugogodišnji saradnik Frank Forte već duže vreme  pripremaju grafičku novelu Undead Evil (detalj iz novele je na slici gore) koja bi trebala da izađe u toku sledeće godine. Informacije o tom projektu, možete naći na sledećem blogu.

Nenadov portfolio sa velikim brojem radova, kao i kontakt informacije o njemu,  možete naći na sledećim stranicama:

http://www.creativehub.com/users/nenad-gucunja/
http://www.coroflot.com/public/individual_details.asp?individual_id=215089&

Grafički dizajn danas je jedan od najrasprostranjenijih vidova umetničog stvaralaštva, i sam po sebi predstavlja perspektivnu profesiju. Savremena tehnologija je grafički dizajn učinila izuzetno dostupnim, ali mora se imati u vidu činjenica da je talenat ono što uslovljava kvalitet rada uopšte.

Milan Sekiz je mladi novosadski umetnik. Ima 24 godine i već neko vreme se uspešno bavi grafičkim dizajnom, a oblast svog interesovanja je pre nešto manje od 3 godine proširio i na fotografiju. Možemo slobodno reći da njegov  rad jednostavno odiše svežom mladalačkom energijom i nije čudo što je vrlo tražen kao dizajner plakata, flajera i ostalog promotivnog materijala za razne događaje, barove i agencije u Novom Sadu i šire.

Iako mu je grafički dizajn prvenstveno predstavljao samo hobi,  posle svoje prve samostalne izložbe grafičkih radova za koju je pravio i propratni promotivni materijal, počinje profsionalno da se bavi time. Zanimljiva kombinacija fotografije sa ilustracijom kao jedna od osnovnih karakteristika grafičkog dizajna, dala mu je inspiraciju za njegove prve radove i usmerila njegovo interesovanje u tom pravcu. Zahvaljujući prijateljima iz Happynovisad organizacije, dobio je šansu da fotografiše neke bitne kulturne događaje poput festivala Exit i Cinema city. Ubrzo posle toga pravi još dve samostalne izložbe.

Pri izvesnog vremena kontaktirali smo Milana i bio je vrlo ljubazan da nam odgovori  na naša pitanja.

Kad i kako si počeo?

Pošto me je odavno privlačilo “crtanje” na računaru, pre tri godine sam se zaposlio u firmi koja se bavi pripremom za štampu i grafičkim dizajnom. Može se reći da sam u to vreme jednostavno bio početnik koji je radio za male pare i koji je bio spreman da uči o poslu koji ga zanima. Vremenom sam se usavršio u svojoj oblasti, ali bez obzira na moj trud, plata je ostala mala, tako da sam se odvojio i počeo da radim sam.

U našoj zemlji neredak je slučaj da neki od najtraženijih i najkvalitetnijih umetnika uopšte nisu završili stručne škole i fakultete koji bi ih kvalifikovali kao stručnjake u profesiji kojom se bave. Da li je to i sa tobom slučaj?

Jeste. Bez obzira na to što sam fotografiju i grafički dizajn odabrao za svoju karijeru, moje dosadašnje školovanje uopšte nije imalo dodirnih tačaka sa poslom kojim se sada bavim.  Iskreno, to ni ne smatram posebno velikim propustom. Poprilično sam zadovoljan tokom kojim je moja karijera krenula, i činjenica da nemam diplomu kojom bi mogao da potkrepim moj rad na polju grafičkog dizajna mi do sad nije predstavljala nikakav problem.

sekiz1

Na koji način dolaziš do svojih klijenata?

Na početku je to uglavnom išlo preko poznanstava. Kasnije se reč o meni proširila i to mi je mnogo pomoglo. Trudio sam se da na što više strana ostavim podatke o tome ko sam i šta radim i da na taj način privučem potencijalne klijente. Veoma sam ponosan na činjenicu da sam veliki broj svojih projekata dobio na osnovu preporuka starih klijenata. Narvno, internet je nezamenjiva karika  u promociji. Ubrzo sam otvorio svoj sajt, kao jedinstveno mesto na kom se nalazi veliki broj mojih radova. Komunikacija preko foruma i ostalih comunity sajtova mi je u velikoj meri pomogla u tome da skrenem pažnju na svoj rad.

Moja internet prezentacija Linetoform zapravo predstavlja digitalnu kolekciju mojih dosadašnjih projekata. Na sajtu se nalazi i veliki broj mojih fotografija, a wallpaper-i koje sam dizajnirao mogu slobodno da se skinu.

Da li si zadovoljan ovakvim načinom poslovanja ili bi se radije opet zaposlio u nekoj stabilnoj firmi?

Ja to pitanje jednostavno posmatram na sledeći način: firma = radno vreme! Slobodno radno vreme je svakako jedan od osnovnih razloga zašto sam se odlučio da počnem da radim kao freelancer. Moram priznati da sam ja jedan od onih ljudi koji ne funkcionišu baš najbolje u kolektivu. Po prirodi sam vrlo rezervisana osoba, jak individualac i rad sa velikim brojem ljudi me je oduvek sputavao. Istina je da se kvalitet mog rada poboljšao od kada radim sam, da ne spominjem to koliko se spektar mojih interesovanja i mogućnosti proširio odvajanjem od firme. Na ovaj način, ja sam dobio priliku da radim u kućnoj atmosferi i to mi u potpunosti odgovara. Inspiraciju za svoje radove nalazim na svakom koraku i nisam ograničen pravilima i kriterijumima koji važe u jednoj firmi. Možda bih se jednoga dana opet zaposlio u nekom preduzeću, ali iskreno, za to bi mi trebala poprilično velika motivacija. Moj rad i vreme uloženi u neki projekat vrede i danas retko koja firma to zna da ceni na pravi način.

Koja su tvoja negativna iskustva vezana za ovakav način rada?

Ne mogu da kažem da sam ih do sad imao. Dobra komunikacija je prepreka za negativna iskustva. Moje pravilo je da obavezno pre početka rada sednem sa klijentom i popričam o svemu što ga zanima vezano za posao koji obavljam za njega. U slučaju da lični susret nije moguć i da se klijent nalazi u nekom drugom gradu ili državi, komunikacija ide preko mejla ili telefona. Najteži deo posla mi zapravo predstavlja isplata. Postoje klijenti na koje ne možeš tek tako da se osloniš i uvek sam spreman na to da mi, u velikom broju slučajeva, novac neće stići na vreme i da ću morati da čekam i da konstantno podsećam klijente na to da bi trebali da me isplate. Ali, nažalost, ja nisam izuzetak i toga ima svuda.

sekiz2

Koje kompjuterske programe preferiras da koristiš u svom poslu?

Najčešće koristim Photoshop i Corel Draw, a pored njih  Photo Paint, Swish Maxx i L. Lightroom. To su programi koji mi najviše odgovaraju i u kojima se najbolje snalazim.
Šta ti se zapravo najviše sviđa kod freelancing načina poslovanja?

Sloboda u radu, naravno.

U poslednje vreme, Milan je zauzet još jednim značajnim projektom. Naime, tim kreativnih mladih ljudi stvorio je savremenu, interaktivn školu koja ima za cilj da prikupi što veći broj  kreativaca nove generacije i usmeri ih ka interesantnim i ….. oblastima za koje na tržištu i među publikom postoji sve veće interesovanje. U svom sastavu, škola obuhvata nekoliko radionica koje pokrivaju sledeće oblasti: muzička produkcija, organizacija događaja, performans i žongliranje, mediji i novinarstvo, fotografija, DJ-ing, web dizajn i programiranje.

Milan je, naravno, rukovodiolac fotografske radionice i pre nekoliko nedelja je počeo da drži prve časove. Više informacija o Edon radionicama možete naći na njihovom sajtu.