Ukoliko se profesionalno bavite freelance pisanjem, bilo da ste novinar, autor reklamnih tekstova ili ukoliko pišete za različite medije, sigurno ste već hiljadu puta čuli savet da kvalitet svojih tekstova možete poboljšati na jednostavan način –  svakodnevnim i čestim pisanjem. Kažu da je konstantno pisanje ključ uspeha i da freelance pisac treba da piše što više i što češće može, kako bi unapredio svoju karijeru, iskristalisao svoj individualni stil i postao plodan, iskusan i kvalitetan pisac.

Zato vam danas postavljamo pitanje: Da li je to stvarno tako?

Naš odgovor glasi da u ovom savetu ima dosta istine, ali da stvari, ipak, nisu baš toliko jednostavne.

Često pisanje će vam svakako goditi. Na taj način ćete naučiti da pravilno koristite i proširite svoj vokabular, postaćete brži, lakše ćete savladati gramatiku i lekturu svojih tekstova, preći ćete preko svih onih sitnih dilema sa kojima su suočeni svi oni koji se bave pisanjem i samim tim će vaši tekstovi postati solidni, a vaša produktivnost će porasti. Istinu govoreći, to će vam mnogo značiti, ali opet, ništa ne garantuje da će na taj način vaši tekstovi postati zaista zanimljivi, inspirisani i vredni. To ćete postići na neki drugi način.

Zapamtite da oni koji vas savetuju da pišete stalno, svakog dana po nekoliko sati, da pišete i kad vam se ne piše, kad vam ne godi – nisu u pravu i da vas na taj način neznajući savetuju ne da postanete bolji, već brz pisac.

Takav pristup radu omogućiće vam da ponavljate stalno iste greške, jer zbog konstanog pisanja nećete imati ni vremena da zastanete i sagledate na vaš dosadašnji rad i da obratite pažnju na svoje slabosti. Konstantnom vežbom na kraju nećete postići mnogo – samo ćete puno pisati. I ništa više.

Kao prvo, morate usporiti tempo pisanja. Zastanite i napravite „pogled unazad“. Obratite pažnju na vaše prethodne radove, uočite svoje mane i pokušajte da ih poboljšate u budućnosti. Pokušajte da izbegnete tu nevidljivu zamku u koju upadaju gotovo svi freelance pisci – prekinite da pišete u prazno!

Zapamtite da vi, kao pisac, stojite iza vaših reči, bez obzira na to što je tekst koji pišete naručio neko drugi. Morate razmišljati o onome o čemu pišete i morate shvatiti na koji način ćete najlakše privući pažnju čitaoca. Svoj rad morate posvetiti tome da vaši tekstovi postanu što čitljiviji, koncizniji i ubedljiviji.

Morate zaista raditi na tome da postanete bolji. Ukoliko pišete puno samo radi toga da biste napisali količinski puno, nećete uspeti u ovom poslu. Nećete ništa naučiti i, što vas možda najviše brine, nećete se poboljšati. Često pisanje vam neće magično poboljšati veštinu pisanja. Veštinu kuckanja po tastaturi svakako hoće, ali umeće pravog, kvalitetnog pisanja se ne postiže na taj način. Naročito ukoliko ste tek početnik.

Neki od vas će sad sigurno reći: „Ali, kad uporedim svoje tekstove od pre godinu-dve sa ovim koje sam napisao u skorije vreme, uočavam ogromnu razliku u kvalitetu!“.

Naravno da postoji, ali vaš uspeh nije zasnovan na količini materijala i broju tekstova koje ste napisali u toku karijere. Vaše umeće pisanja se poboljšalo zato što ste, možda čak i nesvesno, vremenom počeli da obraćate veću pažnju na kvalitet kako svojih, tako i tuđih tekstova. Počeli ste da pratite rad nekih drugih pisaca i na taj način upili nove tehnike pisanja koje su polako počele da se pojavljuju i u vašim tekstovima. Probali ste različite strategije i pristupali svojim zadacima s različitih strana. To je ono što je uticalo na vaš rad i što je uslovilo očigledno poboljšanje.

Vi niste samo sedeli i sklapali reči u mehaničke rečenice. Svoje pisanje ste poboljšali kroz aktivan pristup radu, eksperimentisanjem sa različitim metodama i kroz obzervaciju tuđih radova. Nesvesno ste upijali različite informacije koje ste vremenom unosili u svoje tekstove i na taj način se poboljšali. Vreme je da sada to počnete da radite sasvim svesno.

Unapređivanje neke veštine je aktivan, nikako pasivan proces. On predstavlja korak napred, ne ponavljanje onoga što već znate. U toku tog procesa vi ne uviđate samo ono šta možete, već ono šta biste mogli da uradite uz malo truda.

I zapamtite – bez obzira na to koliko ste dobri, u pisanju uvek možete biti bolji.

Setite se svojih omiljenih pisaca i njihovog celokupnog književnog opusa. Da li biste svako njihovo delo okarakterisali kao „savršeno“? Naravno da ne, jer kao svaki proces i pisanje ima svoje faze. Neke faze su bolje i zrelije od drugih, neke su produktivnije, a neke interesantnije. Takav je slučaj i u freelance pisanju (iako taj način pisanja svakako spada u drugačiju kategoriju od književnosti). Nećete uvek biti odlični. Ne može svaki vaš tekst biti pun pogodak. Vremenom ćete se pomiriti sa tim da je priroda vašeg posla jednostavno takva, ali to ne znači da treba da odustanete, već da konstantno učite na svojim greškama i eksperimentišete sa različitim metodama.

Lepota vašeg posla leži upravo u tome što kroz njega vi neprestano učite nešto novo. Iskoristite tu prednost kako biste postali što bolji!

Bez obzira na to da li je pisanje vaš osnovni ili samo honorarni posao, ozbiljno mu prisupite. Učite. Posmatrajte. Neki od najboljih načina kako to da ostvarite su sledeći:

  • Redovno pišite – pod ovim ne mislimo na ponavljanje i pisanje kao konstantnu vežbu, već na aktivan rad na svom ličnom izrazu. Opet, ne smete dozvoliti sebi da na neko vreme prestanete da pišete. Ukoliko ste ozbiljni u svom poslu, prevelika pauza vam neće doneti ništa dobro.
  • Stavljajte pred sebe sve veće izazove – budite gost na nekom popularnom blogu ili web portalu gde ćete objaviti neke svoje tekstove. Pošaljite jednu svoju priču na neko literarno takmičenje. Zapamtite da ćete svoj rad unaprediti jedino ako pred sebe postavite veće ciljeve.
  • Čitajte o pisanju – ovo nije zamena za praktičan rad, već dobar način da se upoznate sa radom nekih drugih uspešnijih pisaca, da upijete nove tehnike izražavanja i da dođete do nekih dobrih saveta i ideja. Na internet nebu postoji veliki broj blogova koji se bave upravo ovom tematikom i mi vam, ovom prilikom, preporučujemo neke od njih: Men with Pens, Coppyblogger, Write to Done, Daily Writing Tips i Precise Edit na čijim stranicama možete naći i tekst u kom autor predstavlja nekoliko knjiga koje se bave problemom poboljšanja pisanja.
  • Razmislite o kursu kreativnog pisanja –  iako možda zvuči pomalo naivno, ovaj korak vam nikako neće škoditi. Šta više, uključivanje u radionice ovakvog tipa će vam pomoći da lakše prevaziđete česte probleme sa kojima se suočavaju svi pisci, a koje se tiču formulacije rečenica i same strukture teksta. Ukoliko niste u mogućnoti da u vašem gradu nađete takav kurs, a dobro vladate nekim stranim jezikom, predlažemo vam da to pokušate putem interneta

Zapamtite da bez obzira na količinu iskustva i napisanog materijla, kao pisac, vi ste dužni da neprekidno upijate nova znanja, ideje i tehnike, kako biste radili na unapređenju vašeg stila i tehnike pisanja.

Kao što smo najavili u prethodnim tekstovima, ovu jesen smo posvetili freelance pisanju i novinarstvu – profesijama koje kod nas još uvek stoje na krhkim nogama u svetu medija.

Ove nedelje upoznaćemo vas sa mladim novinarem, Draganom Stojanovićem, kom smo postavili slična pitanja kao i našoj prethodnoj sagovornici Jovani Zdjelarević.

Dragan je završio gimnaziju u Leskovcu i, kako sam kaže, zamalo istoriju u Novom Sadu, gde već duže vreme živi i radi. Novinarstvom se bavi šest godina.

Dragane, koja su tvoja trenutna angažovanja i objasni nam kako uspevaš da uskladiš više poslova istovremeno?

Trenutno radim za dnevne novine „Nacionalni građanski“, nedeljnik „Akter“  i mesečnik „Vojvođanski magazin“. Svi ovi periodičnici su različitog karaktera i samim tim podrazumevaju pisanje tekstova koji pokrivaju različite teme. „Nacionalni građanski“ se uglavnom bavi temama unutrašnje politike, društva i ekonomije, dok je „Akter“, pored toga, orijentisan i na svetsku politiku i ekonomiju, i u njemu se više bavimo analizama fenomena i događaja. Ranije sam radio i u Večernjim novostima, Pressu, magazinu CorD… Pored svega toga, radim na projektu koji, takođe, ima veze s novinarstvom i medijima. Reč je dokumentarnom serijalu „Odgovornosti inteligencije na prostorima bivše Jugoslavije“, koji snimam u produkciji „Post Scriptum“, koju sam osnovao sa kolegom Željkom Tomičevićem. Reč je o serijalu namenjenom za TV emitovanje od osam epizoda u kome preispitujemo odgovornost intelektualnih i kulturnih elita u periodu od Drugog svetskog rada do danas.

Što se tiče uspešnog usklađivanja poslova, moram priznati da u tome nekako uspevam. Pisanje tekstova za nekoliko novina oduzima dosta vremena, a ne mogu da kažem da sam baš neki dobar organizator, koji zna pravilno da raspoređuje obaveze. U praksi se to ogleda tako što sedam za kompjuter tek kada dogori, odnosno tek pre nego što počne da ističe vreme za slanje teksta. To znači da nemam standardno radno vreme već kucam noću, nekada do rane zore (ako tekst moram da pošaljem ujutru), prepodne, poslepodne. Bukvalno, nema pravila. Mislim da sam najproduktivniji kada sam pod  pritiskom, jer sam tada najkoncetrisaniji. Ako se takav pristup radu uopšte može nazvati usklađivanjem, ja to uspevam upravo na taj način. U Excelu imam tabelu u koju zapisujem šta sve treba da uradim i do kada mi traje rok za taj projekat, kao i teme za naredne brojeve časopisa. Nekada napravim i plan kada sve to treba da uradim, ali se taj plan nikada ne ostvari. Sve to, ipak, funkcioniše, odnosno, ne dešava se da urednik ne dobije tekst na vreme ili sa dopustivim zakašnjenjem.

Koje su, po tvom mišljenju, mane novinarskog  posla?

Glavna mana je neuređen sistem. Ja nemam ni dana radnog staža, iako sam radio i još uvek radim kao da sam stalno zaposlen u nekim od navedenih novina. U nekim drugim oblastima je to nedopustivo, jer inspekcije naplaćuju enormne kazne poslodavcima za takve prekršaje. Ali u novinarstvu je tako i ne vidim da će se u skorijoj budućnosti išta promeniti. Novinarska udruženja praktično ničemu ne služe, nema sindikata niti inicijativa da se uradi nešto konkretno. Sve se svodi na kukanje i pisanje besmislenih saopštenja. Kada su sva tri udruženja zavapila nad sudbinom kletom, pošto su dobila na uvid tadašnji Predlog zakona o informisanju, ili kako se već zove, nikome nije palo na pamet da napiše bolju verziju (s obzirom da je važilo mišljenje da prva nije valjala) ili da prikupi neophodan broj potpisa poslanika kako bi i njihov predlog ušao u skupštinsku proceduru. Time bi, sve i da njihov predlog ne prođe, imali jako oružje protiv vlasti koje bi mogli da upotrebe svaki put kada se potegne ta tema ili dođe neko iz EU. To nije urađeno, a svi su našli za shodno da kritikuju, kukaju i jadikuju nad sopstvenom nesrećom, za koju su i sami krivi. Ili možda njima nije ni tako loše kao što žele da njihovi članovi pomisle…

U celoj toj priči freelance praktično ne postoji kao neka regulisana delatnost. Mislim, možda to i piše u nekom zakonu, ali za to nikoga nije briga.

Kad bi mogao da biraš kakvim tipom posla ćeš se baviti, šta bi bio tvoj izbor – freelance ili redovan posao u nekoj velikoj firmi?

Freelance, naravno. Ali treba još mnogo toga da se uradi (pri tome mislim na promene u državi, kao i na promene u samim novinarskim udruženjima), da bi takvo novinarstvo dobilo formu kakvu ima u civilizovanim zemljama.

Šta voliš kod svog posla i šta te inspiriše?

Volim da radim više stvari u isto vreme, da se bavim različitim temama i problemima, da nemam striktno radno vreme… Mislim da freelance novinar mnogo manje robuje okvirima koje postavlja uredništvo i nije toliko zatvoren u samom načinu obrade teme.

To naravno ne znači da može da kaže sve što misli, jer je (auto)cenzura u srpskim medijima dovedene do perfekcije. Ako nešto u Srbiji funkcioniše, to je sistem kontrole medija. Danas je on toliko razvijen da je prevazišao sve poznate oblike klasične cenzure. Vlasnici, urednici i novinari jednostavno neće ni da se bave nekim temama, jer znaju da će vlast ili firme o kojima pišu jednostavno prestati da se reklamiraju kod njih, a ukoliko nemaju marketinški ugovor, posle prvog oštrijeg teksta na račun dotičnih organizacija, isti se momentalno sastavlja.

Koju situaciju ili koji konkretan angažman iz dosadašnje karijere bi opisao kao najinteresantniji?

Najinteresantniji događaji su kada poslodavac reši da uplati davno zarađeni honorar.

U nekoliko prethodnih tekstova pokušali smo da vam predstavimo neke freelance profesije koje se u našoj zemlji nalaze tek u razvoju. Kao što ste i primetili, na ovim prostorima mali broj profesionalaca uspeva da se otisne u freelance vode i to upravo iz tog razloga što, kod nas, takav način rada većini predstavlja samo dodatni posao, a pojedincima čak i nuždu jer ne mogu da nađu zaposlenje u nekoj stabilnoj firmi. Neke profesije ipak dozvoljavaju maksimalnu i sigurnu smostalnost u radu, ali ipak postoje i one sfere rada koje još uvek nisu došle do tog stepena razvoja kod nas.

Rad u medijima je tipičan primer. Velik broj novinara, naročito onih mlađih koji osećaju da ih sistem rada u našim medijskim kućama na neki način koči, voleo bi da se osamostali i da svoju novinarsku karijeru sagradi u sopstvenim uslovima. Koliko njih je zapravo uspelo u tome, na žalost, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. U svakom slučaju, freelance novinarstvo u našoj zemlji je tek u začetku, a šta na tu temu imaju da kažu mladi profesionalci, otkrićemo vam u par narednih tekstova.

Ove nedelje, rešili smo da vas upoznamo sa jednom mladom novosadskom novinarkom.

Jovana Zdjelarević ima 25 godina i živi u Novom Sadu. Završila je u Karlovačku gimnaziju, a prošle godine je diplomirala Žurnalistiku na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Za vreme studija radila je kao novinarka za studentsku emisiju „Dekodiranje“ koja je bila fakultetske produkcije, a emitovala se na RTV Vojvodina. To je bilo njeno prvo iskustvo, trajalo je godinu dana, a uporedo sa tim je počela da radi u novosadskom Dnevniku u redakciji gradskih vesti, takozvane „Novosadske hronike“. Kratko vreme je radila i na jednoj novosadskoj radio stanici, tako da se za ovu mladu novinarku može reći da ima iskustva u sve tri vrste medija.

U daljem delu teksta, prenosimo vam razgovor sa Jovanom, u kom nam je prenela neka svoja razmišljanja, iskustva i stavove vezane za status freelance novinara u Srbiji i novinarstvu kao profesiji uopšte.

Kako uspevaš da uskladiš više poslova istovremeno?

S obzirom na to da se novinarstvom bavim relativno kratko, neke tri godine, još ne mogu da definišem koji medij mi najviše prija, ali najduže radim kao novinarka u štampanim medijima i u pisanju imam najviše iskustva.

Trenutno radim u „Novosadskoj hronici“ i pišem za mesečnik „Vojvođanski magazin“.

Naime, pošto se u hronici bavim uglavnom svakodnevnim problemima sugrađana, kao i temama koje su vezane za grad, uglavnom pišem vesti i izveštaje, dakle informativne žanrove koji u osnovi ne zahtevaju puno kreativnosti, jer su kao novinarski žanrovi definisani kako u formalnom, tako i u sadržinskom smislu. Sa druge strane, članci koje pišem za „Vojvodjanski magazin“ ne samo da mi dopuštaju kretivnost u pisanju, već je to jedan od neophodnih uslova koje svaki novinar mora da ispuni kako bi pisao za magazin tog tipa. Dakle, tekstovi imaju neki moj lični pečat i odlikuju se mojim stilom pisanja.

Koju situaciju ili koji konkretan anagžman iz dosadašnje karijere bi opisala kao najdraži ili najinteresantniji?

Najinteresantnije mi je bilo raditi za emisiju „Dekodiranje“ jer to je bilo moje prvo novinarsko iskustvo, a pored toga, radila sam sa svojim kolegama sa fakulteta i dragim prijateljima, što je bilo naročito prijatno. Radili smo jako profesionalno jer su nas tako učile i usmeravale urednice, inače asistentkinje na fakultetu. Našem poslu  smo pristupali vrlo ozbiljno, iako smo se mahom bavili temama za mlade, a pri tom smo zastupali isti vrednosni sistem nekog građanskog društva uz poštovanje prava i sloboda pojedinaca i mislim da na svaki taj prilog mogu da budem ponosna. U tom periodu sa naučila šta je disciplina, odgovornost, timski rad, šta je organizacija, kolegijalnost i strpljenje. S druge strane, tad sam po prvi put osetila nervozu prilikom obavljanja posla, ali tako i  zadovoljstvo koje se javlja kada slaviš prvi rodjendan emiisje u čijem stvaranju si aktivno učestvovao. U to vreme sam imala dvadeset godina i bila sam jako ponosna na taj posao.

Koje su, po tvom mišljenju, mane tog posla i na koji način se one mogu savladati?

Što se vremena tiče, dnevno novinarstvo zahteva puno radno vreme i svaki dan treba napisati nekoliko različitih tekstova. Ovakav tip posla je dosta dinamičan i primorava te da se trudiš da ti ne bude dosadno, iako, istinu rečeno,  teme nisu vrhunac inspirativnosti. Zato to nadoknađujem u tekstovima koje pišem za „Vojvođanski magazin“. Kvalitetna organizacija je najvažnija, a pored toga i dobra komunikacija sa ostalim kolegama od kojih zavisi tvoj tekst, fotoreporterima i urednicima, jer na kraju sve pohvale i kritike dobijaš ti, čije ime stoji pod tekstom. Ostali članovi tima koji učestvuju u čitavom procesu ipak ostaju nepotpisani.

Kad bi bila u situaciji u kojoj bi mogla da biraš između freelance poslovanja ili zaposlenja u nekoj firmi, šta bi bio tvoj izbor?

Mislim da u Srbiji ne postoji freelance novinarstvo u pravom smislu te reči. Zapravo, ono što bi kod nas moglo da predstavlja freelance novinarstvo, mi nazivamo „tezgarenjem“. Dakle, pošto nikome nije dovoljna jedna plata ili honorar koji dobija radeći u samo jednom mediju, ljudi često traže dodatne izvore novca, pa tako dolaze u situaciju da rade nekoliko poslova istovremeno. To je u redu kad si mlad, kad imaš snage i volje i pun si entuzijazma, ali moje mišljenje je da porodičnim ljudima koji pored posla imaju milion drugih obaveza, nije najlepše kad iz jedne redakcije idu kući kako bi pisali tekst za drugu. Ja nisam udata i živim sama, tako da je svo moje vreme podređeno samo mojim ličnim potrebama, obavezama, kao i neophodnom odmoru i zabavi, jer imam slobodu da život organizujem onako kako meni ogovara. Naravno, kad je  u organizacionom smislu sve kako treba, stižem da napisem sve što se od mene ocekuje i da sve predam u roku.

U Dnevniku dobijam redovnu platu iako tamo nisam stalno zaposlena, već radim kao honorarac. Isti slučaj je i sa „Vojvodjanskim magazinom“, s tim što je tamo situacija  neizvesnija – ne postoji fiksna plata, već koliko tekstova, toliko i novca. Samim tim što moji tekstovi u tom magazinu ne izlaze redovno (ponekad se desi da mi u jednom broju ne izađe ni jedan tekst, a u sledecem čak tri), od tog medija nemam ustaljena primanja, pa mi je samim tim i teško da organizujem svoje lične troškove.

Mislim da je, u ovim okolnostima, baviti se pravim freelance novinarstvom potuno neisplativo, iz prostog razloga što ovde ne postoji takvo tržište. Freelance podrazumeva da ti, kao samostalan novinar, sam nalaziš teme o kojima ćeš pisati i isto tako sam od njih praviš priče, bilo u pisanoj formi ili u formi radijskih i televizijskih priloga ili emisija. Da bi napravio jedan tekst, svakom ozbiljnom novinaru je potreban određen izvor novca kako bi potkrepio troškove koje svaka reportaža nosi sa sobom – pod time se podrazumeva odlazak na teren, snimanje intervjua diktafonomi ili nekim drugim tehničkim sredstvom i sl. Kad je u pitanju televizijsko novinarstvo, obavezna je kamera, a pored nje u igri su i mašine za pregledanje materijala, usluge montažera, kao i ostale stvari koje su neophodne prilikom pravljenja reportaže. To su sve izdaci koji su neophodni za stvaranje krajnjog proizvoda za kojeg ne postoji garancija da će ga neko kupiti. Najveća mana freelance novinarstva je upravo nedostatak stalnog izvora novca, s obzirom na to da se  određena svota novca na početku mora uložiti, bez obzira na to da li će kasnije ona biti nadoknađena ili ne.

Kad bih imala izbora, verovatno bih odabrala da radim kao freelancer, jer sam mlada, imam snage i energije i imam ideje koje ne mogu da ostvarim u ovakvim uslovima (tj. postojećim redakcijama). Mislim da bih tako više naučila i stekla mnogo više iskustva i verovatno bih se brže formirala kao novinarka i profesionalka. Ali, nakon nekoliko godina kad bih imala porodicu i druge obaveze, mislim da bih više stremila ka nekom redovnom poslu koji je stalan i siguran, jer bih u tom  slučaju morala da vodim računa ne samo o sebi već i o drugima. Dakle, u ovom trenutku bih najradije radila kao freelancer, ali pretpostavljam da bih se posle izvesnog vremena umorila od takvog načina života i počela da tražim stalan posao u nekoj ozbiljnoj redakciji.